Zloupotrebljavao sam sopstveni talenat. Uništavao ga izdajama samog sebe i onog u šta sam verovao. Ili sam mislio da verujem. Preteranim opijanjem sam otupio bistrinu svog opažanja, postajao lenj i snob, tašt i prepun predrasuda. Verovao sam da je to samo privremeno stanje.
Zloupotrebljavao sam darove koje sam dobio, ni kriv, ni dužan. Bez zasluge. Umem da veoma složene koncepte shvatim i objasnim na jednostavan način. Rano sam uočio da je to dato manjini. Osećao sam se posebnim, jedinstvenim, nenadoknadivim, sve dok se smrt nije pojavila. Šta s tim talentom, kada me više ne bude?
Voleo bih da mogu da namignem samom sebi i kažem – dobro si prošao, moglo je, trebalo je sve da bude znatno lošije i gore, ali dobro, dobro smo prošli, život i ja…
Već sam to pričao, zar ne? Evo, još jednom. Draga lica se redaju u uspomeni, miriše lipa iz mog detinjstva, kad je sve bilo moguće i nedostižno. Dok sam slušao i čitao priče o dalekim predelima, veličanstvenim sudbinama namenjenim odabranim i sanjario u mraku potkrovlja o putu koji me čeka i koji ni izbliza nije tako lep kao što će se otvoriti.
Da ne ponavljam – život se poigrao. Sa mnom i svima oko mene…