Pomračenje Sunca će biti vidljivo na Havajima, u Tihom okeanu, delu Meksika i uskoj traci Atlantskog okeana. Po astronomskim računima, najbolje mesto za posmatranje je krajnji jug poluostrva Baha Kalifornija.
Svi hoteli San Hosea su prepuni posmatrača. Ovo će biti jedno od najdužih potpunih pomračenja Sunca u dvadesetom veku. Trajaće čitavih sedam minuta. Delimično pomračenje, koje prethodi i sledi, trajaće više od pet sati.
San Hose je u znaku pomračenja. Prekriven je plakatima sa fotografijama ranijih pomračenja. Crteži na kojima je prikazano majansko i astečko tumačenje pojave, majice sa slikama Meseca i Sunca, mnoštvo natpisa, na različitim mestima, govori o uzbuđenju koje je zahvatilo gradić. Čitav Meksiko, takođe.
Pomračenje je centralna tema i mnogih radio i televizijskih emisija. Na dan pomračenja temperamentni komentatori su počeli da pojavu direktno prenose još od samog jutra, iako se glavna stvar imala desiti tek nešto pre podneva. Način njihovog govora podseća na prenos fudbalske utakmice. Stalno novi uzbudljivi detalji, kao da se munjevito smenjuju položaji i međusobni odnosi Meseca i Sunca.
Na širokim, peščanim plažama, prava je šuma raznovrsnih instrumenata. Splet postolja, stubova nosača i platformi. Ispod suncobrana, lovci spremni da ulove divljač. Bilo kud da pogledam – durbini, teleskopi, ogledala, kamere. Napeti ljudi pažljivo gledaju nebo, strepeći da oblaci ne onemoguće redak susret.
Kao da se čitav svet skupio na jednom mestu, tako su izgledale pripreme za posmatranje. Amerikanci su došli prvi. Njima je Meksiko najbliži. Oni su letovali u okolnim gradovima, Kabo san Lukasu, La Pasu, Masatlanu i drugima. Stigli su u Meksiko i po mesec dana pre pomračenja. Iza njih su počeli da pristižu Evropljani. Najpre južnjaci. Njima je ovo takođe prilika za letovanje.
I mi smo došli među prvima. Hteli smo da se prilagodimo vremenskim uslovima i odmorimo pre pomračenja. Čekao nas je i dug i naporan put u Južnu Ameriku.
Naši severniji susedi su stigli među poslednjima. Nemci, Englezi, Šveđani, Norvežani. S njima i mnoštvo Azijata. U poslednji čas su, specijalnim čarter letovima, stizali Francuzi i Japanci. Ovi poslednji su preplavili malo mesto mnogobrojnim fotoaparatima i kamerama. Fotografisali su sve što se kreće i što stoji. Velike i male, sve su im stvari bile interesantne.
Nervirali su svojim napadnim prisustvom. Užurbani, nervozni i kao da se stalno međusobno svađaju. Ustajali su najranije, odlazili posebnim autobusima u brda da bi se divili divljoj prirodi. Vraćali su se s mnoštvom istrošenih filmova koje će na razvijanje nositi u Japan. Odlazili su na spavanje ranije od ostalih. Meksička muzika i predivne noći pored Kortesovog mora, vazduh ispunjen mirisima tropskog voća i morskom solju, ostavljali su ih ravnodušnim.
Japanke, kojih je bilo malo, nisu bile nimalo romantične. Pune energije, nisu uzdisale pored fontane u centru, slušajući “Besame mućo” (Ljubi me mnogo). Pitali smo se da li ih vole njihovi pratioci, ili sobe i apartamane dele samo da bi smeštaj koštao manje.
Poslovni Francuzi su se odmah odvojili. Nisu imali vremena za druženje. Iz svojih soba su odlazili iznajmljenim autobusima na mesto odakle će posmatrati pomračenje. Po čitav dan su ponavljali kako će se ponašati za vreme pomračenja, spremali se da iz instrumenata izvuku maksimum. Sve je bilo isplanirano, besprekorno uvežbano.Mi im nismo bili interesantni. Ni ostali.
Mi smo se družili s Meksikancima. Sedeli u baštama neobično lepih restorana, jeli jastoge i sabljarke, tortilje i mango. Pili tekilu, sa solju i limunom. Malim, meksičkim limunom, prepunim soka. Uživali, uveče, kod bazena. Iznosili svoje teleskope i gledali zvezde. Pričali o Vasioni, Astecima i ljubavi. Slušali neponovljivu meksičku gitaru. I trubu, naravno. Planirali kako ćemo putovati po nepreglednim meksičkim visoravnima i kroz džunglu. Kako ćemo se naći na sledećem pomračenju, negde u Aziji…
