Giht me je još jednom upozorio da preterujem. U načinu i količinama. Bio sam gotovo nepokretan više od dve nedelje. Pa onda, upala Ahilove tetive. Neprestana bol koja ne dozvoljava da ne mislim o njoj.
Upozorenja, upozorenja…
Ali, lako je biti pametan, mislim u retkim trenucima kad bol malo umine, treba se odupreti svakodnevici i izvući iz nje lepo, vredno sećanja. Moja preterivanja, verujem, pomažu mi upravo u tome – noć nije samo tama koja me okružuje, nego tajanstvena utroba ogromnog organizma koji svi naseljavamo, ptice govore ptičjim jezikom koji ponekad razumem, a dobrotu u ljudima uspevam uvek da prepoznam.
Iz nepokretnosti me je naprosto otrgnula veče koje je pesnik Čarls Simić priredio, mada je bolje reći – poklonio, Beogradu.
Čitala se njegova poezija, na engleskom i srpskom, kao što se to nekad kod nas radilo, a još uvek se, verujem, čini u Americi. Bukovski je često čitao svoju poeziju po najrazličitijim mestima, pijuckajući i razgovarajući s publikom.
Bilo mi je gotovo nepojmljivo da bi neko došao da sluša kako autor čita svoje pesme po dva sata i duže, strpljivo sluša i uživa. Sinoć mi je Simić dokazao da je to sasvim moguće i da je broj ljudi koji u tome uživaju nemali.
Osećao sam se kao da nam je doneo parče Amerike u Beograd.
Njegove najnovije pesme naprosto su me zapljusnule slikama, muzikom i ritmom. Nisam bio veliki poklonik njegove ranije poezije, iako sam čitao većinu (sve?) što je kod nas objavljeno. Najnovija knjiga, kod nas naslova prevedenog kao Ludak, promenila je i unapredila i moje mišljenje o pesniku.
Svakako je tome doprinela i, na neki način, svečana atmosfera ove večeri u Domu omladine, sa mnoštvom koje je pomno pratilo svaku reč. Priznajem da sam zloupotrebio jedno poznanstvo da bih dobio mesto u prvom redu, evo posipam se pepelom, ali učinio bih to ponovo.
Moja preterivanja, rekao bi moj prijatelj. I do tog prvog reda sam došepao, poetskom gravitacijom isisan iz kreveta.
Čudno, ali sasvim se dobro sećam bolova dok sam vozio prema Domu omladine i hodao sve do sale, pa i tog prvog reda, kao i onih dok sam se vraćao kući, dok mi sa samog događaja takvo sećanje manjka. Nisam siguran da li su na sat ipo bolovi zaista utihnuli, ili ih je poezija odgurala u neki zapećak.
Kao da smo svojim prisustvom doprineli da sve bude tako sjajno, nas smo dvoje „proslavili“ izuzetno veče bocom novog srpskog vina koje nas je očaralo na prvi gutljaj.
I, da – nije zanemarljivo, ma, ni najmanje, to što se ona čitave večeri, pa još i do kasno u noć, osmehivala i izgledala mi lepše nego obično, ako je to uopšte moguće…
Napokon, posle dva meseca novi post. Drago mi je da si podelio…