Usamljen i blago povijen
stoji uz vodu što bučno odmiče.
Vetar u sedoj kosi.
Nežno ga sumrak grli.
Iako je okrenut leđima,
znam da gleda preko reke
u vinograd što se plavi,
ušuškan na niskoj padini.
Zagledan u nizove čokota
što ih je sopstvenom rukom podizao,
pušta da mu se tiho
kroz zlatnu izmaglicu nad rekom
prišunjaju godine
u kojima ih je tendio.
Upija sliku loze koja će ga nadživeti,
dok je nadolazeći suton polako zatamnjuje
i oduzima joj jednu po jednu boju.
(Posećeno 104 puta, 1 danas posećeno)