Shvatio je da konačno mora i to da nauči – da se odupre i pokaže zube. Godinama je odlagao taj trenutak. Plašio se, naravno da se plašio. Ruke su mu se tresle. Nije uspevao da pokaže sebi kako je odlučan i da ništa neće omesti njegove planove.
Počeo se pripremati kao da kreće na posao. Moraće svojski da se potrudi, ali nije razmišljao o neposrednim posledicama budućih postupaka. Više o tehničkim detaljima – kuda se posle skloniti, šta uraditi sa oružjem, šta reći, ako ga neko bude ispitivao.
Pitao se, već nedeljama, mora li čovek da se suoči sa svim nevoljama. Mora li uvek biti sam i bez pomoći? Može li, bar nešto, izbeći, ignorisati? Borisu se ponekad činilo da ga sudbina mazi i štedi. Često je teške probleme rešavao ostavljajući ih da se reše sami. Strpen – spasen, govorio je naglas. U sebi je to nazivao lenjošću.
Previše se ljutio na ljude. Kako je moguće da mu Ivan onako direktno kaže takvu besramnu laž? Kako je Milica mogla da zaboravi sve što je učinio za nju i napusti ga usred važnog posla? Otkuda Gordani pravo da analizira njegove postupke i blati ga pred drugima? Mnogi ljudi iz njegove blizine su odlazili i ostavljali ga nezadovoljnog i ljutog. Uzalud je Ana pokušavala da mu objasni da ne može očekivati zahvalnost, čak ni razumevanje. Ljudi ne razmišljaju o svojim postupcima i povređuju nas ne znajući.
»Moje je prokletstvo u tome što previše važnosti pridajem događajima koje ću i sam uskoro zaboraviti«, mislio je dok je navlačio tesni duks i obuvao čizme. Da mu je neko pričao o ovome što sada radi, verovatno bi se nasmejao i odmahnuo rukom. Kakva glupost – ubiti čoveka zbog nečega takvog. Ali, on to MORA učiniti. Dosta je bilo povlačenja i ustezanja, vreme je da se pokažu zubi. A, kako kazniti osobu koja nema ništa, ništa ne želi, koja ništa nije postigla? Koja ništa nije stekla, koja je glavom bez obzira pobegla iz sopstvene porodice i živi samotni život bez cilja?
Razmišljao je o tome šta čoveka goni da stvori i napusti porodicu. Nekada je mislio kako je važan i predodređen za velika dela. Kao i mnogi ljudi. Većina se mora suočiti s činjenicom da to nije istina, da im je život mali, beznačajan i nevidljiv. Ni najbliža okolina ne zna ništa o nama, o našim mogućnostima, željama i planovima. Utoliko je pre glupo pridavati značaj bilo čijim postupcima.
Ovaj čovek je ruina, mrzi, pokušava da sruši sve što može. Na sreću, njegove su sposobnosti male. Da bi bio u stanju da nekome naudi, da nešto sruši, morao je prethodno nešto i da sagradi. Ali nije. Ne može on nikome ništa. Ohrabrio se da krene na Borisa jer nije imao šta da izgubi. Poslednja nada, žena koja se slučajno našla u njegovoj blizini i za koju je mislio da je u njega zaljubljena, otišla je bez pozdrava.
»Nije to moja priča«, mislio je Boris dok je proveravao pištolj. »Njegovi me se problemi ne tiču. On je jadan, nema ništa i nikome ne može nauditi. To što pokušava da me uplaši, samo je visoko podignut gard, kao kod boksera. Pokušava da se zaštiti od sebe samog i prida važnost sopstvenim postupcima.« Boris ga zove Onaj.
Dodiruje hladan metal. Za svaki slučaj poneće i rezervni šaržer. Poslednjih je nedelja prošao mali trening u lokalnom streljačkom klubu. Ispucao je stotine metaka u razne mete, govoreći sebi kako je glupo posedovati pištolj a ne znati da ga upotrebiš. Iako su mu se ruke znojile, nije sumnjao u svoju preciznost. Uostalom, prići će sasvim blizu. Odlučio je da ispali samo nekoliko metaka, u grudi i glavu. Sačekaće ga ispred ulaza u zgradu i posle pucnjave sesti u automobil i bez žurbe se udaljiti. Zatim u Mađarsku na nekoliko dana, kao na rutinsko poslovno putovanje. Vratiće se i praviti se iznenađen kad čuje šta se desilo. Ako ga nešto budu pitali – bio je na putu. Nije bio u kontaktu s ubijenim, ali nije iznenađen što mu se to dogodilo. Da, imao je i sam problema s njim, ali ga nije mrzeo. Zašto se trošiti na nekog tako malog? Da je hteo, mogao je da ga išutira kao psa, sa psima tako treba postupiti.
Najveća je dilema, šta da mu kaže neposredno pre nego što povuče obarač. O tome je mnogo razmišljao i nije uspeo da pronađe najbolje reči. Mali govor u kome bi ga raskrinkao i ukazao na to koliko je jadan, sve je u životu promašio. Kako niko neće zažaliti kad ga smeste pod zemlju. Zatim, samo nekoliko vulgarnih reči. Možda ništa. Stati pred njega, pustiti da ga strah preplavi i oduzme mu moć govora i pokreta. Dopustiti da mu kroz glavu prođu svi razlozi zbog kojih će umreti.
Još jakna. Ruke su mu suve, duboko u sebi je znao da je besmisleno to što čini i da mnogo više može da naudi sebi. Onaj će izgubiti samo život, jedino što ima. Boris bi mogao izgubiti porodicu, prijatelje, želje, snove, nadanja. Svoje velike nade u budućnost u koju je uložio mnoge godine. Mogao bi izgubiti sebe i sve što je bio, ili bi mogao biti. Najstrašnije je što bi mogao biti ponižen do izjednačavanja s Onim.
Krenuo je lagano, spreman na dugačko čekanje. Tek je deset, Onaj verovatno neće stići još nekoliko sati. Ipak, nije više mogao da čeka kod kuće. Želeo je da se što pre suoči s osećanjima koja poseduju borci, ljudi o kojima je toliko slušao, da proveri koliko je veliki strah koji prati potezanje obarača. Koliko je strašno videti kako pada onaj u koga pucaš. Da izmeri veličinu olakšanja što više nema onoga koji mu kvari raspoloženje i san.
Zaustavio je auto na parkingu ispred zgrade. Poneo je malu koka-kolu, ako ožedni dok čeka. S tog mesta je lako mogao da vidi ulaz u zgradu, nikako mu ne može promaći. Osećao je hladan metal pod jaknom. Bio je spreman da čeka, ne preispitujući sopstvenu odluku.
Spremao se da obori sedište i udobnije se namesti kad se Onaj pojavio, mnogo ranije nego što je očekivao. Kretao se polako, nesvestan da ga neko posmatra. Misli pokuljaše kroz Borisovu glavu. Istrčati i završiti odmah, ili sačekati bolju priliku? Pozvati ga, ili mu prići bez glasa? Odjednom je zaboravio sve govore koje je spremao, scenarije s akcentima na izrazima lica i moralnim poukama.
Iskočio je iz automobila i potrčao kroz mrak. Krajičkom oka je primetio drugog čoveka kako se približava ulazu u zgradu. Primetio je neku ženu na terasi na prvom spratu. Izroniše reči prekora koje mu je sasula Ana pre nekoliko dana, kad joj je, iznerviran, rekao da ne može da podnese probleme koji ga pritiskaju. Njegova iluzija da će nešto promeniti ovim postupkom, da će pobediti, nestala je u trenu. Važnost događaja koji su prethodili izbledela je. Postao je težak i spor. Neki reflektori su se uključili i usmerili u njega. Kao da je na pozornici, povikao je:
»Hej!«
podigao ruku i počeo da pritiska obarač. Nije čuo pucnje. Nije čuo jauk, nije video ništa osim krpene lutke kako je džinovska ruka podiže i baca na zid. Kako je zadržava neko vreme, a zatim je ispušta, bez zvuka, na stepenice koje postaju crvene i sve crvenije…