Čitav život hoda s uzdignutom glavom, ohol(a) i sujetan(na). Njegovi (njeni) kvaliteti i vrednosti opšte su poznati i nenadoknadivi. S visine se obraća, podrazumeva da ga(je) svi vide u svetlu u kojem on (ona) vidi sebe.
Očekuje da će biti nagrađen(a) zbog unutrašnje lepote i vrednosti. Novcem, slavom, ljubavlju, srećom…
Ne mrda iz svog začaranog sveta u koji nema prolaza i u kome nema više ni najmanje mesta. Sav je ispunjen njim (njome), dragocenom izuzetnošću.
Treba li reći – razočarenjima, izneverenim nadama i nesreći nema kraja. Život u vremenu, stran je njegovom (njenom) ukusu.
Pokvarena ogledala otkrivaju nove i nove bore, nezahvalan i neuk svet prolazi ne zapažajući ono lepo što on (ona) može da pruži. Onom koji je takođe obdaren, izabran i neponovljiv.
„Završiću pod zemljom za koji dan. Mogao (mogla) bih se sa svima obračunati, ali prepustiću da se udave u sopstvenom neznanju. To je njihov problem. Jadni su.“
Mali, trivijalan, prost svet mimoilazi ga (je) ravnodušno i vulgarno. Njegova (njena) inercija starija je od ljudskog roda, od oblaka i vode, od čitave Vasione…