Još, još, još… Još ljubavi, sreće, strasti, finih jela, neponovljivih doživljaja… Navika, rođena kroz godine kod većine ljudi neprestanim iskušavanjem i bolnim iskustvima poređenja s drugima, osvojila nas je i učinila lako podložnim manipulaciji.
Ako nema duginih boja, jevtinih ukrasa, đinđuva i sjaja, ništa nije dovoljno dobro. Koliko nam je bola, razočarenja i patnje nametnuto kad, ako ikad, spoznamo pravu lepotu jednostavnog. Koliko je truda potrebno da bi se ona dosegla. Koliko izneverenih nada i besanih noći!
Uvek se plašimo da imamo malo. Svega – malo. Prijatelja, novca, slobodnog vremena, sreće… Nikad da postignemo u trci u kojoj ne možemo pobediti. Što su veće ambicije, utoliko je i patnja veća. Uvek je neko brži, spretniji, uspešniji, bogatiji, srećniji.
Većina ljudi koje znam uvek jure da nekog stignu. One brže, lepše i uspešnije. Nije čudo da nikad nisu zadovoljni. Nedostaje im uvek onaj mali korak koji razdvaja zahvalne i nezahvalne…
Ako danas gubim, želim da sledeći i sledeći put pobedim po svaku cenu. Mnogo više novca, mnogo više jevtinih doživljaja koja ću pretočiti u navodno iskustvo i zanimljivu priču, pred ljudima koji me uopšte i ne slušaju.
Postoji li nezajažljiva, beskrajno duboka jama u svakom od nas, koju punimo čitavog života, bez ikakve nade da je nahranimo? Šta je to jednostavno i prirodno što je može ispuniti bez ikakvog napora, tek prostim življenjem? Znam da imam to u sebi, ali nikako da ga dokučim. Neće mi pomoći psiholog, autoanaliza, knjige, ni meditacija. U meni je, zatrpano svakodnevicom i sujetom. Prevelikim teretima, koji ne dozvoljavaju da se rodim…