Bela

Poslednjih dana do penzije, Nikola se u mislima neprestano penjao po planinama ispod kojih je odrastao. Prelazio je preko dobro poznatih prevoja i sećao se svakog žbuna iza kojeg se sakrivao dok je bio dečak. U tamnim mrljama šuma, koje je pažljivo posmatrao noću, prepoznavao je one čudne, tajanstvene i daleke svetove o kojima su govorili odrasli. Razbojnike i kokošare. Trgovce što su se smrzli gore visoko, pa njihovi duhovi putuju preko snegom prekrivenih vrleti, ne dodirujući ih i plašeći retke putnike. Mračne ljude, za koje se pričalo da se kriju još od prošlog rata, ne znajući da je odavno završen.

─ Kolima, kojim kolima?, pitao je starijeg sina. Nikakvim kolima neću iću. Kao i uvek, putovaću vozom. Nema veze što traje celu noć, želim da se podsetim naših ranijih putovanja. Uostalom, nikuda ne žurim. Sada, kao penzioner, mogu šta god hoću i koliko hoću.

Iako je odlazak u penziju zamišljao drugačije, dramatičnije, baš kao i povratak u zavičaj, ipak je bio kao u groznici već nekoliko meseci. Kao da se ta dva događaja, činilo mu se presudna u životu, stapaju u jedan veliki, neobičan praznik. S posla je dolazio sve kasnije i sve mu je bilo teže da kontroliše koliko će popiti. Sve duže je sa neženjama iz firme “slavio” dolazak penzije. Nije birao šta će popiti, važna je samo količina.

Po planini je jahao kao dečak. Kad se zauvek odselio u Beograd, više nikada nije uzjahao konja. Mislio je, nadoknadiće i to. Nije imao priliku da nabavi sopstvenog konja. Sećao se onog kojeg je kupio njegov otac, pre mnogo godina – beli konj sa crnim pegama.

─ Krenuću odmah, čim dobijem rešenje. Nemam šta da čekam. Kupujem kartu i polazim. Ti ćeš mi podići radnu knjižicu i ostalo. Neću ostati ni na proslavi, govorio je svojoj ženi.

Ispred prodavnice su morali da čekaju. Još se nije otvorila tog jutra kada su došli po prvu flašu. Nervozni, tutnuli su prodavačici novac za litru vinjaka. Odmah su otvorili i počeli da piju, jedan po jedan. Tečnost je velikom brzinom nestajala i boca je uskoro bila prazna.

─ Daj da popijemo još jednu, predložio je Nikola. Ona moja je jutros bila besna, pa mi ni kafu nije skuvala.

Nije mogao da se seti njiva i kukuruzišta koje je nekad obrađivao. Zna samo da ih ima četiri i da je on jedini naslednik. To je slaba, ispošćena zemlja i godinama nije obrađivana. Možda je mogao da proba sa vinogradom. U njegovim mislima, te su siromašne njivice rasle i umnogostručavale se.

Odavno je prestao je da veruje da će mu u gradu biti bolje. Nije mogao da podnese mnoge stvari, ali morao je zbog porodice, zbog sinova. Čitav radni vek je proveo u istoj firmi i na istom radnom mestu, bez napredovanja. Prihvatao je to lako, pomirio se sa sudbinom, baš kao i njegova žena. Njihov odnos postao je poslovan još dok su deca bila mala, i nijedno nije želelo da kvari krhku harmoniju braka bez ljubavi i želje.

Uspomene su dosezale duboko i daleko, do ranog dečaštva. Nije imao priliku da o tome priča. Ponekad bi se stariji sin zainteresovao, ali kad bi Nikola počeo da meša stvarne i izmišljene događaje, realne ljude i duhove, ovaj bi gubio strpljenje i ostavljao ga čašici.

─ Biće nevolje, danas, ako ovako nastavimo, govorio je Nikola svojim prijateljima u piću.

Napolju je vetar duvao sve jače i nosio ledene mlazeve kiše, terajući niske slojeve magle po ljudima, zgradama i automobilima.

─ Kao da će sneg, reče on, otpivši dva dobra gutljaja.

Nekoliko sati kasnije, dok su sedeli u zadimljenoj prostoriji, čekajući da im dodele neki posao, bili su već prilično pijani. Sad ih niko ne bi izvukao napolje, na ledenu kišu što je pri dodiru s golom kožom izazivala opekotine i rane kao od noža. Topla od ljudske toplote i isparenja, malena je prostorija nudila utočište.

─ Nije ovo ništa, kako je znalo da zazimi kod mene, u zavičaju, govorio je Nikola prijateljima. Slušali su ga polu podsmešljivo.

─ Nije retkost da namernik pogine od groma. Bilo je opasno hodati dok grmi. Otac mi je pričao koliko je ljudi tako poginulo. A od smrzavanja, da vam i ne pričam.

Duboke senke su klizile preko umornih lica, dok je, sa sumrakom sutona, boca kružila od ruke do ruke. Sve se glasnije čulo disanje i uzdasi, ponekad bi nečije oči zasuzile, otvarajući se širom, da se izbore s dimom.

─Krećem za nekoliko dana. Samo da završim formalnosti oko penzije i odoh. Jedva čekam, iako je sada zima i teško se probiti do sela.

Jednom sam umalo nastradao od bele smrti, kad mi je bilo četrnaest. Izgubila se jedna ovca i otac me poslao da je pronađem. Napadao je veliki sneg. Propadao sam na pojedinim mestima do pojasa u tu užasnu belinu i bauljajući pokušavao da dozovem ovcu. Bio sam daleko od kuće i nisam znao mogu li se uopšte vratiti. Čuo sam bespomoćno blejanje iz neke dubine i jedva sam uspeo da je izvučem iz jedne vrtače. Nosio sam je satima. Umor me savladao. Sve sam teže hodao i na kraju legao u sneg, koji mi više nije bio hladan. Više kao udobna postelja. Prestao sam da osećam prste na nogama. Spremao sam se da zaspim, kad se pojavio otac i spasao me, u poslednji čas. Bio sam udaljen od kuće svega pedesetak metara. Verovatno su čuli blejanje, pa su došli po mene.

Jezik za jezikom, usne za usnama i još jedna boca se ispraznila. Uskoro su svi izgubili interes za priču. Počeli su da se razilaze. Nikola je krenuo poslednji.

Dugo je čekao autobus, klateći se i pridržavajući za stub. Reka automobila je prolazila mimo njega, a on je bio sam, u potpuno mokrom kaputu o koji je dobovala sve hladnija kiša. Sam kao one godine kad je tražio izgubljenu ovcu. I sada će peške, nije daleko do kuće.

Pao je dvaput, jednom u neku baru. Od vode otežao kaput jedva je nosio. Pomislio je da bi mogao da ga skine i baci, ali se predomislio. Posle dugog hodanja, naišao je autobus s brojem koji je tražio. Ušao je. Kad se smestio u toplu unutrašnjost i kaput počeo da isparava, Nikola je shvatio da se smrzao. Cvokotao je naglas. Ostali putnici su se udaljili na pristojno rastojanje. Smrdeo je na alkohol, iako mu se činilo da je potpuno trezan. Bio je umoran, noge su ga bolele i nije mogao više da stoji.

Konačno njegova stanica. Nekako je sišao iz autobusa i krenuo preko ulice. Kuća mu je tu, preko puta, na trideset metara. Samo da se domogne kreveta i skine kaput koji ga je vukao nadole.

Kiša je lila kao iz kabla. Teška kiša koja je probijala svaki komad odeće. Kolovoz je bio klizav zbog niske temperature.

─ Mogao bi noćas sneg, pomisli dok je stupao na ulicu, na nepropisnom mestu kao i uvek, desetak metara daleko od pešačkog prelaza.

Odjednom se pojaviše svetla. Kao da mu se u očima otvorila rupa. Duboka vrtača, u koju kad se upadne nema povratka. Samo da vetar ne zavija toliko glasno, čuo bi škripu kočnica i sirenu i uplašio bi se. Nije čuo ništa. Topli, veliki talas ga je podigao i bacio na mekanu podlogu. Na snežnu padinu iznad njegove kuće u zavičaju, kao one godine kada je spasavao ovcu. Rupa u očima se odjednom zatvorila.

Ležao je na mokroj travi, u mrkloj noći, pod noževima ledene kiše, na samo tridesetak metara od doma. Temperatura njegovog tela je polagano padala dok je bezuspešno pokušavao da se podigne, da vikne, dozove suprugu i sinove. Niko ga nije čuo. Niko ga nije video sve do kasno u noć.

─ Sneg još pada, nikako da prestane, pomisli dok pred očima počeše da mu se pojavljuju otac, majka, drugovi iz detinjstva i, konačno, ona spasena ovca…