Sedela je sama, u crvenoj haljini. Čuo sam da je naručila mai-tai. Nervozno se osvrnula oko sebe.
Dugačka, smeđa kosa, srednje visine, lepih crta lica. Na stolu položena torbica. Sa zlatnim ukrasima. Cipele s visokom štiklom. Ipak, crvena haljina je dominirala njenom pojavom.
Prišao sam.
– Izvini, mogu li da ti se pridružim? Glupo je da devojka sedi sama.
Pogledala me je iznenađeno, ponovo se okrenula oko sebe.
– Čekam nekoga…
– Nema problema, udaljiću se čim se on pojavi.
Nesigurno je pomerila torbicu preko stola.
– Pa, dobro…
Seo sam naspram nje. Konobar je doneo i moju čašu vina.
Kucnuli smo se, bez reči.
– Svratio sam samo na čašu vina. Inače, volim da dolazim ovde.
Popravila je nevidljivi nabor na haljini, otpila gutljaj koktela.
Nervozno se nasmejala:
– Znam da je glupo, ali čekam nekoga ko sigurno neće doći.
Ponudio sam joj cigaretu.
– Možda bismo mogli da pojedemo nekoliko prolećnih rolnica, dok čekamo, rekao sam.
Nije odgovorila.
Ćutali smo i povremeno ukrštali poglede.
Konobar je doneo rolnice, kao što smo se ranije dogovorili.
Još jednom je pogledala u telefon, pa ga odložila na drugi kraj stola.
– Da, sigurno neće doći, rekla je, uzimajući viljušku i nož. Uostalom, šta sam i mogla da očekujem od veze sa interneta…
*
Zadovoljno klimam glavom. Ponekad je dobro zakasniti, sačekati svoj trenutak…
Nasmejala se.
Kašnjenje neke stvari čini lakšim…