Putujem, jutros, brzim vozom od Salzburga do Minhena i čudim se tačnosti i preciznosti ulazaka na perone u mestima na kojima staje. Izgubila se ona draž od pre mnogo godina, kad je putovanje vozom bilo avantura.
Skoro svi putnici imaju slušalice u ušima i gledaju kroz prozor. Niko ne čita. Dosada.
Otvorim računar – setio sam se jedne priče koju sam davno negde pročitao, ne sećam se ni kad, ni ko je pisao, pa kažem sebi – postoji li bolje mesto da je napišem na svoj način.
Evo:
Sreo sam na jednom bučnom trgu, u centru, prijatelja muzičara. Nismo se videli odavno, pa prošetasmo i podsetismo se nekih vremena u kojima smo se družili.
U jednom trenutku, on podiže ruku, zaćuta, pa reče:
– Čuješ li – neko vežba na klaviru.
Napregao sam se, ali u dnevnoj buci nisam čuo klavir.
– Ne čujem, verovatno je u pitanju tvoj savršeni sluh. Ti, kao muzičar, čuješ znatno bolje od mene i “običnih” ljudi.
Pogledao me je zapanjeno.
– Naravno da ne čujem bolje od ostalih. To je samo pitanje prioriteta.
Kako nisam razumeo šta želi da mi kaže, on izvadi jednu kovanicu i baci je na popločanu ulicu.
Nekoliko ljudi s kojima smo se mimoilazili okrenuše glavu i pogledom potražiše mesto na koje je pala.
– Vidiš, moj sluh nije bolji od njihovog. Samo, svako čuje ono čemu daje značaj…
Da, zaista je tako!