Kad sam rešio da te povedem do zavičaja i Cetine, želeo sam da proverim možeš li da vidiš ono što drugi ne mogu. Možeš li da dokučiš dramu koja se neprestano ponavlja ispod Dinare, na onim poljima i u mojoj duši. Ne pitam te i neću te pitati. Ali, lako ću prepoznati, veruj.
Tamo su znaci, paralelni svetovi, čuda. Ne podnosim intelektualce. Umišljene, dosadne tipove koji se razbacuju nerazumljivim rečima i rečeničnim sklopovima. Zato valjda i ne pišem knjige koje će ljudi čitati i ceniti. Pišem malobrojnima. I sebi, naravno.
Tamo se nalazi toliko priča da, iako su već ispričane, vredi ih ponoviti. Ako igde verujem u prošle živote, onda je to na onom mostu i dok zaranjam ruke u hladnu vodu da bih se napio.
Verovatno citiram nekoga, ali nije ni važno jer mi se sviđa: Ne dozvoli da te obeshrabri mišljenje drugih. Samo je osrednjost sigurna, zato rizikuj i radi ono što želiš.