Šišanje

Iskreno rečeno, tata i nije imao baš puno kose. Ipak, svaki put kad bi došao kući, mama je pozivala “lutajućeg berberina”, koji nas je sve šišao po dvorištima. Nije naročito vešt, omiljena frizura mu je bila “tarzanka” – najobičnije struganje, ali nismo ga menjali.

Bilo je leto, letnji raspust i kosa nije naročito bitna. Većinu vremena sam provodio čitajući. Knjige sam donosio iz biblioteke udaljene oko dva kilometra, jednom u deset dana. Bibliotekarka me je volela, pa je dozvoljavala da uzmem po desetak knjiga, nekad i više, da ne bih prečesto dolazio.

Tata je sedeo ispred kuće, na betonskim stepenicama i pio pivo. Mama je spremala ručak, a ja ležao na ravnom krovu garaže i čitao Karla Maja.

Lutajući se, na svom malenom motorciklu, uvezao u naše dvorište. Pozdravio je oca i spustio torbu s alatom pored njega.

– Vreme je za šišanje, zar ne?

– Naravno, odvratio je otac. Jesi li za pivo?

– Već sam popio. Radije bih da to završimo što pre.

Miriše na kolonjsku vodu, na sebi ima sako, valjda da bi istakao svoj zanat. Otvara torbu i na beton slaže makaze, jedan češalj, dve četke, brijač. I kolonjsku vodu. Nanosi je na oguljeni vrat, kad brijačem ostruže preostale dlake.

Seda pored oca, pripaljuje cigaretu.

– Samo da popušim jednu, nisam stigao danas. Baš je puno posla ovih dana.

Otac klima glavom, pripaljuje i on. Pojavljuje se mama, iznosi kuhinjsku stolicu, pozdravlja se.

– Obojica su baš zarasli. Sredi ih, ne mogu više ovakve da ih gledam.

Poziva me da siđem sa garaže.

*

Oca je olindario. Njegove nestrpljive makaze štekeću oko tatine glave, a gomila dlaka raste pored njihovih nogu. Gledam kako se očeva glava smanjuje i čudim kako je moguće da toliko kose sada počiva u travi.

Brije mu vrat, visoko i temeljno. Konačno, utrljava kolonjsku vodu čiji miris ispunjava dvorište.

– Hajde, momčino, ti si na redu.

Moje kovrdže nestaju, padaju pored očevih pramenova. Voleo bih da imam ogledalo, da vidim kako napreduje. Lutajući mi je iza leđa, osećam samo njegove ruke i čujem makaze. Kao da su poludele, obračunavaju se s mojom kosom.

Postajem pospan od njihovog zveketa. U mislima su mi slike događaja i predela o kojima sam upravo čitao. Vinetu se sprema za obračun s nepodnošljivo zlim kaubojima, koji pokušavaju da otmu njegovu zemlju. Noć je i Indijanci su tihi kao senke…

Kad je oštrica brijača dodirnula moj vrat, prenuo sam se. Moje svetle kovrdže preko očevih tamnih i povremeno sedih pramenova na gomili su pored stolice. Želim da dodirnem glavu i osetim koliko me je ovog puta unakazio.

Konačno završava. Mama mu plaća.

– Meni bi mogao da daš popust, obzirom na to koliko kose imam, smeje se otac, ponavljajući uvek istu rečenicu.

– Može, slaže se Lutajući, ali bih onda morao za njega da naplatim duplo…

Odlazi.

Otac se okreće ka meni, gleda me i smeje se.

– Nema pojma, unakazio te je. Ali, nema veze. Sigurno je gotov ručak. Idemo unutra, baš sam gladan.

Raskuštra mi ono malo kose što je ostalo, potom grli oko ramena.

Ulazimo, obojica sveže ošišani…