Piran i nije grad. Nije gradić, čak ni mesto. Piran je simbol. Mediteran u malom…
Ovde sve počinje rano ujutro, kad se većina starosedelaca i gostiju koji znaju gde su došli, sjati na pijacu. U ribarnici lovimo ručak. U kafiću Ćakula, jutarnja kafa.
Istrajni ranoranilac, Tomaž je već sve obavio do devet i, na motoru, hita na Šentjane, brdo iznad Pirana, s pogledom na tri zemlje – Sloveniju, Hrvatsku i Italiju. Razumem ga. I ja bih, da sam na njegovom mestu. Kao s komandnog mosta, nadzire da li je sve pod kontrolom. Osim toga, danas je rođendan njegovom budućem zetu. Šta ima tu da se slavi, rekao bi jedan moj komšija.
“Obični” turisti misle da je ovde fora u moru. E, pa, nije. More je samo bonus.
U ribarnici “ulovismo” dagnje i divlje orade. Za doručak (ima i to, ne doručkujem godinama, ali…) dinja i pršut. I smokve, naravno. A, kakav je to doručak bez penušavog vina? Slovenačka penina.
Fino.
Oko jedan, opet smo gladni. Valjda zbog vazduha i soli. Mediteran u svojoj punoći – dagnje i penina.
Skuvati dagnje može svako. Najteže ih je oprati. Ali, ako ne nameravate da jedete čorbu u kojoj se kuvaju, mnogo je lakše.
Iz mladog crvenog luka procuriše sokovi. Propržio sam ga s nekoliko čenova belog. Začini, zatim voda i dagnje. Nekoliko minuta je dovoljno da se ručak nađe na stolu.
Dve kile dagnji, 6 evra. Za nas dvoje, taman.
Dagnje su bile fenomenalne, hoću i sutra, kaže ona. I? Šta ja tu mogu? Osim da dogovorim s prijateljem iz ribarnice…
Iza ručka – sijesta. Debeli Nemci se kupaju i po najvećoj vrućini. Gledam ih s prozora i baš ih mi je žao. Hvataju svaki trenutak da dobro pregore. Ko zna kad će se ponovo dokopati ove balgodeti.
Restorane hvata dremež. Pivo na stolovima govori da gosti ne znaju gde su došli. Slovenija je zemlja dobrog vina. Uzor, Francuska, još je daleko, ali nećete pogrešiti ako naručito lokalno, sjajno vino.
Naš stan, na samoj obali, pruža divan pogled na marinu i otvoreno more. Slovenija ga ima malo, ali je čisto i neodoljivo.
Odspavati se mora. Dobro, ima i pametnijih aktivnosti u to doba…
U Piranu nema mesta za automobile. Poneki motor, električni automobili bešumno prenose prtljag. Tamo negde, na brdu, Tomaž sve nadzire, ali ne mora da vas to brine. Dobronameran je i voli svoje mesto, gradić koji je simbol Mediterana…
Vreme je i večere. One orade jedva čekaju da uskoče u tiganj. Nemamo roštilj, ali ne brinite. Na malo ulja, bez začina, pržim ih poklopljene. Na skali 1-9 na šporetu, biram 6.
Okrećem ih i posle desetak minuta povećavam temperaturu na skalu 9. Da ih zapržim odozdo.
Ako volite hrskavo, ovo je pravi način.
Htedoh danas na pijaci da kupim boraniju, ali omače mi se. Imamo mladi pasulj.
Trenutna inspiracija – mladi crveni i beli luk u voku, na malo ulja. Zatim pasulj. Pržim dok malo ne “zapišti”. Dodajem vodu, a kad voda ukuva – ulivam PIVO! Ne volim pivo, ali nešto mi se javlja, biće to sjajno.
Četrdesetak minuta kuvanja – i, blaženstvo. Varivo je bacilo u zasenak i orade.
Čisto da ne zaboravim – pršut je tu samo zbog dekoracije. Nismo ga ni dotakli.
Pasulj je glavna zvezda dana…
Pomislih – fotoshop bi mogao da ulepša stvari, ali zašto ulepšavati savršenstvo. Sve su slike originalne, bez intervencija. Ne vidim da malo stomaka može pokvariti ugođaj. Uostalom, plastika me nikad nije privlačila. I ovde je ima, naravno, ali prolazi nezapaženo.
Lokalni junak je Janez, koji se u 7:30 vratio iz ribarenja i doneo sjajan ulov, oko kojeg nema otimanja. Već se zna kome šta ide. Tomaž dobro prolazi. Sardele su njegove. Valjda će nam nekad podeliti recept…
Piše & kuva Vule @vule.rs. Crta & fotografiše Dijana @rajf-slus.com.