Upoznali smo se pre više od dvadeset godina. Iako, po nekim osobinama, ne možemo biti različitiji, iako se, naročito u novije vreme, ne viđamo previše često, naše je prijateljstvo opstalo. Uprkos svemu.
U Piranu, njegovoj morskoj luci (zvanično živi u Ljubljani), Tomaž je izgradio svoj raj. Divna kuća na brdu s kojeg se mogu videti slovenačka, hrvatska i italijanska obala, u podrumu čuva i njegovo maslinovo ulje, koje proizvodi za svoje i potrebe svojih prijatelja.
Ljubav prema morskoj hrani nas svakako povezuje. Ne samo ona, podrazumeva se.
Večere s njim su već pomalo antologijske, naročito ona u Domžalama, pre mnogo godina, kad sam se zamalo razveo zbog količine puževa koje sam naručio.
On me je prvi put odveo u restoran AS, dok je još bio u vinogradima na Krasu, moj omiljeni restoran do danas.
Putovali smo zajedno po Evropi, uglavnom poslovno, jednom i u Meksiko, sa porodicama. Tada, na golf terenu, zamalo da ga odnese krokodil (Ma, to je samo Pedro, lakonski su kasnije konstatovali Meksikanci.).
Naše zajedničko ronjenje se završilo neslavno – pojavila se, navodno, ajkula, pa smo, umesto u morske dubine zaronili u specijalitete restorana u Kankunu.
Ovom prilikom, u Piranu, u restoranu čije ime ne smem da pomenem zbog “nedozvoljenih” delicija, podsetili smo se nekih susreta i dogodovština.
Mini sen-žakovi, ulovljeni tu, u Piranu, naprosto su neodoljivi (lokalci ih nazivaju kanestrele). Kao i “živi” škampi i vongole. Pilo se, naravno, domaće belo. Dobro. Iz bokalčića, koji su se punili i praznili mnoooogooo puta.
Imati prijatelje svuda je velika stvar. Imati Tomaža za prijatelja je jedinstveno…
U Piranu, auto je neupotrebljiv. Motorom – svuda…
