Vodič nas je doveo do očišćenog dela grada Jašćilana i predložio, nakon što smo videli deo glavne ulice i hram, da pođemo do igrališta. Trebalo je čitav kilometar pešačiti kroz džunglu.
Pristajemo.
Tek nekoliko metara nakon ulaska, kao da smo već u tunelu. Gotovo potpuni mrak. Lampe bi malo pomogle. S drveća neprestano kaplje. Vrućina. Zbog insekata, dobro smo obučeni, u džempere, teksas-jakne i dugačke pantalone, kao da je temperatura bar 30 stepeni niža. Na nogama kožne patike. Sa svih nas se slivaju potoci znoja.
Kakva dijeta – svi smo smršali po nekoliko kilograma za vreme ekskurzije po drevnim gradovima centralnog Meksika.
Za dokaz da smo u pravoj džungli, pravimo nekoliko fotografija. Ni jedna nije uspela! Blicevi naših fotoaparata nisu probili njenu tamu.
Kolona od osam ljudi, vođenih Meksikancem, polako napreduje po klizavoj stazi. Ispod nas su stepenice. Gazimo po neraščišćenim ostacima grada. Mnoštvo zgrada je ispod nas. Paprat, trava i tropsko bilje čine ih nevidljivim, a vlaga što se sliva s drveća gotovo neprohodnim.
Džungla pulsira, dobuje po slepoočnicama. Ogromni organizam prihvata nas u svoju utrobu. Ni moćno Sunce joj ništa ne može. Ovde vladaju njeni zakoni. Kao da sam u ustima ogromne zveri.
Jezivi krici dopiru iz daljine. Vodič kaže da se oglašava jedna vrsta majmuna, veoma agresivnih, koji napadaju sve što se kreće, posebno ljude. Ne treba da se bojimo, daleko su “bar nekoliko kilometra”.
Nekoliko kilometra! Moje skromno znanje, stečeno gledanjem filmova o Tarzanu, govori da se po lijanama mogu kretati veoma brzo. Svi smo se preplašili. Da bismo prevalili rastojanje od jednog kilometra, potrebno nam je skoro čitav sat, a majmunima za “nekoliko kilometara”, svakako mnogo manje!
Do tog saznanja išli smo u koloni, po zakonu džungle. Sad niko ne želi da je na začelju! Svi bi da su bliže vodiču, koji hita napred, krčeći put mačetom. Ovom “stazom” on s vremena na vreme prolazi. Iako je uvek čisti, džungla je brža i sve praznine popunjava rastinjem.
U napetoj atmosferi, praćeni životinjskim kricima, pod visokim atmosferskim pritiskom koji nam je legao na temena, napredujemo ka igralištu, ne obraćajući pažnju na drveće pokraj kog prolazimo, s kojeg vise lijane, kao u onim filmovima o Tarzanu.
Zuje insekti oko glava, ali ni ne pokušavamo da ih oteramo. Privlači ih znoj na našim licima. Nijedan drugi deo tela nije izložen. Moja teksas-jakna je sasvim mokra ali, neočekivano, to mi ne smeta.
Oduvek sam se pitao kako bih se ponašao u situacijama kakve viđam u filmovima, kada su glavni junaci izloženi neobičnim uslovima – velikim hladnoćama, ili vrućinama. Iz fotelje, ježim se na pomisao da provedem samo jedan minut, tako oznojen, a da ne odjurim u kupatilo.
Znoj mi sad ne smeta. Ništa mi ne smeta i shvatam da sam i sam – čovek koji se prilagođava.
Izašli smo na dnevno svetlo posle skoro sat vremena. Bilo je naporno, gore – dole po izgubljenom gradu. Ispitali smo deo svojih mogućnosti i snaga. Novi susret s džunglom, ma gde on bio, već sad me raduje.
Doći ću ponovo, obećavam sebi, da od džungle dokučim svoje granice…
