Okolina katedrale je stecište mnogobrojnih vračeva, magova i iscelitelja. Donose na trg magične trave, tečnosti, zmijske kože i figurice.
Danas imamo dvojicu.
Jedan je iscelitelj, moderno opremljen – mikrofonom pričvršćenim na vrat i ozvučenjem. Prostro je ispred sebe roze tkaninu na koju je složio mnoštvo predmeta – osušene zmijske i kože guštera, neobične grane, lišće, zrnevlje i bočice s tamnim tečnostima. Prodaje eliksir koji leči sve boljke. Poziva okupljene da probaju. Govori o našem vremenu, o otuđenosti i zaboravu koji prekriva tradicionalnu medicinu.
Skače, peva, poziva da mu se pridružimo. Govori vrlo glasno, unosi se u lica najbližih posmatrača, ubeđuje u istinitost svojih reči. Baca se na ponjavu, dohvata sušene zmijske kože, maše njima pred okupljenima, pa pažljivo vraća nazad.
Odjednom, izvlači iz košulje gomilu malih, belih, papirnih fišeka i staje da ih deli onima koji žele da probaju njegov eliksir. Mnogi se javljaju dobrovoljno. Neke zapitkuje od čega boluju. Potvrđuje da leči i njihove bolesti. Zatim, svima koji drže fišek, iz bočice sipa po nekoliko kapi čudotvorne tečnosti.
Koliko uspevam da vidim, tamna je i gusta. Ljudi pažljivo srkću, prema njegovim uputstvima. Neki glasno odobravaju. Pretpostavljam, zaključili su da je ukusno, što mi se čini neverovatnim.
Jedan od preostalih fišeka nudi i meni. Žučno mi objašnjava da nema potpuno zdravih ljudi, kako smo svi bolesni i da nam nedostaje pomoć drevne medicine.
Odlučno odmahujem glavom, ali on ne haje, nastavlja da priča sa ostalima i ja se udaljavam da mu ne kvarim posao. Ne bih voleo ni da iskusim njegov bes, surovu potvrdu njegovih reči…
*
Pedesetak metara dalje, mladić poziva prisutne da kupe čudotvorne figurice koje same igraju.
Plastične čovečuljke, visoke nekoliko centimetara, baca na zemlju, a oni skaču kao živi. Igraju, rasklimatani. Mladić pokazuje na katedralu, objašnjava nešto o simbolu krsta, bogovima, više puta pominje svece.
Maše rukama oko čovečuljaka, dokazuje da nema nikakvih trikova, konaca, držača. Figurice su slobodne i žive!
Izvodi čitavu predstavu s njima. Primamio me je, kao i mnoge druge. Oko njega se stvara veliki krug zainteresovanih. Izgleda, zaradiće danas.
Neočekivano, moja supruga kvari igru. Uočila je drugog mladića koji drži ruku umotanu u jaknu, iako je veoma toplo. Objašnjava mi da je za kutiju u kojoj se nalaze figurice vezana tanka, nevidljiva nit, o koju ih mladić kači, a njegov drugar drži njen kraj ispod jakne i poteže je, čineći da figurice ožive.
Jednom dečaku figurice su se naročito svidele. Kreće preko praznog prostora i, neočekivano za sve, sapliće se o nevidljivu prepreku i pada na beton. Figurice su odjednom zaustavile temperamentni ples. “Čudotvorac” ga gura nazad, pokušava da se opravda, ali se posmatrači, uz smeh, udaljavaju.
– Igra je propala, konstatuje Kata.
Pa, šta? Bila je lepa, kao i celo popodne na trgu Asteka, s potomcima Asteka koji još uvek veruju u čuda i čine sve da ih sačuvaju u našim životima…