Hemingvej je pisao pesme.
U prostoru velike botaničke bašte, u skrajnutom njenom krilu, nalazi se ogromna prostorija sa separeima-ležajima, na kojima sam se našao s nekom ženom i detetom. Koje se stalno gubilo.
Svoje pesme je čitao lično, iz debele knjige koju sam posedovao odranije. Ličio je na Ljubu Tadića. Čitao je dugo, pratili smo iz pozajmljenih primeraka.
Publika je polako napuštala čitanje, ostalo nas je nekoliko kad je izgubio glas Ljuba-Ernest i napravio pauzu.
Mučio sam se da ustanem, obamro. Razmestili smo se ponovo, mi slušaoci, on se premestio bočno, za nizak sto. Ostali su zaseli za stolove, malene kao školske klupe. Mislim da ih je bilo četvorica.
Pokušavam da ustanem, jedva nekako uspevam i dok bard sedi zavaljen, skupljajući snagu za još čitanja, čučnem pored njega i kažem – možda se nećemo uskoro videti, ali posedujem primerak ove knjige kod kuće i nadam se da ćete mi je potpisati. Tada, kad se sretnemo ponovo. Ako se sretnemo.
Klimnuo je glavom.
Pokupili smo stvari, neke velike kofere, i zaputili se u ranije rezervisan hotel – Nervil. Već smo tamo bili, ne sećam se kad. Prilazimo stražnjem ulazu, bez vidljivih znakova da je u pitanju hotel, oronulom zidu sa strmim stepenicama. Mučim se s prtljagom, a sa nama je neki par. Čini mi se da čekaju bebu, ona se teško uspinje.
Zvonim na interfon, otvaraju nam i ulazimo u dugačak, uzan hodnik, prekriven tepihom sa uzdužnom šarom. Kad sam ranije bio ovde, naišao sam na prodavnicu u kojoj sam kupio neobične predmete. Želim da uđem i sad, iako je kasno, ali zatvorena je. Izlazi policajac, prijatelj prodavca-vlasnika i to potvrđuje.
Začuje se srpski. Prilazi nam neka žena, zaposlena u hotelu, izvinjava se, objašnjava da je došlo do velike greške i da su naše sobe izdate. Učiniće šta može da nas nekako smesti, iako su šanse veoma male.
Pratimo je, prilično ravnodušni, vučem težak kofer u kartonskom sanduku s točkovima…
Ernest je pisao pesme, mnoge znam napamet…