S manje ili više uspeha, iz meni nepoznatog razloga, više (dobrih) pisaca poduhvatiše se izazova da pišu o paralelnim stvarnostima, mešanju realnog i imaginarnog vremena, pitanju postojanja vremena i njegovoj pravoj prirodi.
Nažalost, većina je, po mom mišljenju, zabasala u površno i (pre)jednostavno. Vreme kao kategorija opire se (i) fizičarima, i u samom je središtu istraživanja moderne nauke, umetnost tek dodiruje njegova svojstva.
Miljas u svom novom romanu Nek niko ne spava ne ide baš tako daleko, ali ga takođe vidi kao kategoriju koja se opire stvarnosti.
U divnoj priči o programerci koja postaje taksista, i koja se, boreći se sa usamljenošću, najvećom bolešću današnjice, kroz udvajanje sopstvenog ja pokušava da postane neko drugi. Žrtva je krađe (gubitka) identiteta, što je takođe savremena globlna bolest. Ili pošast?
Da bi uopšte mogla da podnese stvarnost, stvara fikciju u kojoj su bitni jedan glumac, jedna opera (Turandot, poslušajte) i ptice. Pokušavajući da oživi Peking u Madridu, nehotično saučestvuje u jednom ubistvu.
Miljasove ranije knjige, Priče izgubljenih preljubnika i Svet, su mi se takođe svidele, ali ovo je najbolje od njega što sam do sad pročitao.
Nimalo nije beznačajan ni odličan prevod sa španskog Biljane Isailović, kao ni sjajan izgled srpskog izdanja.
Da, i ja bih objavio Nek niko ne spava, samo da sam imao priliku…