Opšte srozavanje nivoa obrazovanja i kulture u celom svetu svakako je deo velikog plana, koji se sprovodi sistematski i brutalno. Što je očiglednije, vulgarnije, bezdušnije, to bolje. Ovce moraju da znaju svoje mesto.
Lutkice na konopcima koje glume lidere prave se tako da u svoje budalaštine veruju. Ispiranje mozgova se sprovodi na svim nivoima. Firme, naročito strane koje rade u nas, izuzetan su primer kakva “radna snaga” im je potrebna – sto sati dnevno, vikendom i praznikom, uz zaradu od koje ne može da ni da se preživi. Izrabljivanje najgore vrste, podržano od naše “elite”…
Obesmišljavanje svakog pozitivnog primera, uzora koji će običnom svetu dati nadu, uzelo je toliko maha da smo potpuno oguglali.
Nametnuti idoli, polusvet, praznoglavci koji vide sebe samo u fotošopom iskrivljenim slikama, prostački iskaču sa video “projekata”, fotografija, daju “izjave”…
Nije čudo da se mladi povlače, jer šta mogu da očekuju od generacije koja je većinu svojih prilika propustila, ili još gore, nakaznom politikom upropastila.
Što bi, da dalje ne dodajem so na rane koje nas bole i svi smo ih svesni, Nobelova nagrada bila izuzetak? Vrednosti za koje smo mislili da se zalažemo, više ne postoje. Prodane duše, svuda oko nas, smeju nam se u lice, mašu gomilama nelegalno stečenog novca, bahate se jer im je to jedini duhovni “domet”.
Ne pamtim kad sam sa zadovoljstvom pročitao nagrađeno delo našeg pisca, bilo koja da je nagrada u pitanju. Kao što sam ovde već napisao, poslednja Nobelova koju sam prihvatio sa odobravanjem, kao običan čitalac, na kraju krajeva – onaj od kojeg pisci i izdavači žive, bila je ona Pamukova. Iako nisam oduševljen njegovom Crvenokosom, i dalje je mnogo iznad svega što sam čitao u poslednje vreme.
Trka za pravima friškog nobelovca je sigurno već počela. Na moj glas i moj novčanik, ne mogu da računaju.
I mi, obični čitaoci, imamo neka, makar minimalna, prava. Jezikom prostaka – “dislike”…
I, ne, nismo svi isti!!!!!!!