Iako ne volim eksperimentisanje u pisanju, ovo je jedan od romana koji to “trpi”, obzirom na izuzetan kvalitet. Napisan u jednoj rečenici, bez tačaka i poglavlja, bukvalno zarobljava čitaoca i uvodi u priču o Alžiru, pre i nakon proglašenja nezavisnosti, šezdesetih godina.
Bahi i narator ovih priča, unuk Bahijevog poslodavca i prijatelja iz prošlosti, smešteni u jedan kamion, voze se alžirskim drumovima i rasvetljavaju krvavu povest zemlje i jednog prijateljstva.
Bahi je bio mlad i vredan, pa ga je njegov poslodavac, Francuz Malisi, vlasnik imanja u Alžiru, upravo zbog tih osobina, izabrao da se obrazuje i radi pod njegovom kontrolom. Dok u zemlji besni rat i Francuzi konačno shvataju da moraju da napuštaju svoja imanja koja su godinama otimali od pustinje, Malisi ostaje poslednji, ne prihvatajući neizbežno.
Prijateljstvo sa Bahijem spasava mu život u nekoliko navrata.
Konačno beži u Francusku u poslednjem trenutku. Mnogo godina kasnije, zahvaljujući jednom pismu, njegov unuk kreće u Alžir da bi rasvetlio stvari iz prošlosti…
Iako se priča prati lako, zahvaljujući pre svega pitkom stilu, sa sklapanjem korica, kad sam je dočitao, dobio sam neodoljivu želju da je pročitam ponovo, sad kad sam pokupio sve glavne niti.
Pročitao sam je još jednom, desetak dana kasnije, ovog puta uživajući u detaljima…
Pisac, Silven Pridom, mladi je Francuz koji je detinjstvo proveo u Africi. Za roman Tu, reče Bahi, objavljen u Galimaru, dobio je nagradu Luj Giju.
Prevod na srpski objavila je Geopoetika.
