Ribari su noćas imali slab ulov. Vetar je bio prejak. Zamišljam ih kako pristaju uz dok. Nisu ljuti, ni razočarani. Tako je s morem. Daje kad zaželi, njemu su naša očekivanja neshvatljiva.
Popiće kafu, ćutke, dostaviti slabašan ulov i polako se razići, još uvek po mraku. Pomireni s morem i Bogom, pomireni sa sobom. Njihove barke ljuljaju se u lučici, cvile katarke i besno vijore, razapinju se zastave.
Možda danas neće ni spavati, zagledani u vrh zvonika katedrale Svetog Đorđa, pomno prateći promene vetra. Najradije bi ponovo na more. U bleštavilo i buku talasa koje im najviše znače.
Nestrpljivo prate hod Sunca, čekaju novu priliku da se otisnu. Naučeni na hirovite promene vremena, u sebi nagađaju kad bi bilo najbolje da krenu s pripremom mreža. Znaju da do velikog ulova o kome maštaju još uvek nisu stigli. Možda noćas?
Dok se senke izdužuju i dnevno svetlo tone u more, dlanovi počinju da ih svrbe. Ogrubeli od potezanja mreža. Nespretni prsti, svikli samo na mreže, bore se s večerom. Gutaju, samo da bi zadovoljili potrebu gladi.
Kao na znak, kreću iz svojih kuća, svako prema svojoj barci, da bi pre isplovljavanja jedan drugom poželeli sreću i radosno uskaču u svoje ploveće kuće…
Ovde sam se rodio, ovde ću nestati. Ovde sam ugledao nebeski beskraj i pučinu koja me drži i inspiriše. Moj život, moja kolevka i grobnica, moj početak i svršetak. Znam svako brdo, svako uzvišenje i mirise koji se smenjuju od proleća do zime. Prepoznajem sve prelive svetla, oblike i nijanse boja oblaka.
Sve je ovde moje, niko me ne može ubediti da su granice stvarne i da me bilo ko može sprečiti da uživam i patim s onim što volim.
Volim ljude koje srećem, kuće, pomalo naherene i sklepavane vekovima.
Koliko dugo već živim, koliko života je već za mnom… Datum mog rođenja je toliko dalek da se ne može opisati nijednom mernom jedinicom.
Ako negde postoji Bog, onda je to ovde, u mojoj zemlji, u mom zavičaju, u mojoj duši…
Piše & kuva Vule @vule.rs. Crta & fotografiše Dijana @rajf-slus.com.