…Prvi dani u San Hoseu del Kabo su bili kao san. Ustajali smo rano ujutro. Umesto umivanja, uskakali smo u bazen. Bio je svega tri koraka udaljen od naše sobe. Jeli smo ribu iz okeana, tropsko voće i rakove. Šetali, uveče, kad se vrućina smanji, pored Kortesovog mora. Spavali pod ventilatorom, kao u filmu “Anđelovo srce”.
Jednog popodneva pođosmo da vidimo najlepšu plažu – “La plahitu”, udaljenu nekoliko kilometara. Savetuju nas da uzmemo taksi ili iznajmimo automobil. Ipak, krećemo pešice.
Skrećemo s glavnog bulevara i izlazimo na divlji, prašnjavi put, pored plantaža tropskog voća. Posle stotinak metara, potpuno smo prašnjavi. Prolaze veliki automobili, prepuni ljudi, koji podižu oblake prašine. Većina se zaustavlja i nudi da nas povezu.
Staje i ševrolet. Unutra – desetak dece, veliki pas i vozač. Smatraju da ima dovoljno mesta i za nas. Odbijamo i njih.
Posle dvadesetak minuta napornog pešačenja, već smo se umorili. Temperatura je još uvek previsoka. Ne pomažu šeširi, koje smo nabavili. Odlučujemo da prihvatimo sledeću ponudu.
Stiže uskoro. Zaustavlja se kombi – kamionet, u čijoj je kabini nizak, crn Meksikanac, kao ugarak crne kose. Poziva nas i mi, posle kratkog razmišljanja, prihvatamo. Unutra trešti muzika. Kabina nije baš čista i uredna. Sasvim u skladu s predelom.
Razgovor ne ide. On ne zna engleski, mi španski. Smeta i muzika. Unosi nam se u lica i nešto temperamentno objašnjava. Pominjemo ime naše zemlje i on se uozbiljava. Shvatamo da je čuo najnovije vesti. Sležemo ramenima.
Par minuta pre nego što ćemo stići do plaže, Meksikanac s naporom otvara kasetu ispod svojih nogu i vadi dvadesetak vizit karti, s kojih se vidi da je električar i daje nam. Zahvaljujemo i želimo da zadržimo samo jednu, ali on je uporan.
Podelite prijateljima, ja sam dobar električar, uspevamo da shvatimo. Neki naši prijatelji u Jugoslaviji i danas čuvaju te karte, za slučaj da im zaista zatreba pomoć meksičkog električara.
*
Plaža je široka i dugačka. Nije mi jasno zašto je nazivaju “Mala plaža”. Na desetine čamaca, kao kosturi nasukanih riba, leže na njoj. Svega desetak ljudi i dvoje – troje dece, šetaju pored Kortesovog mora.
Sedamo u neugledan restoran, jedini objekat na plaži i gledamo velike talase kako se razbijaju o pesak. Čežnjivo zamišljamo, iz restoranske svežine, da ležimo na tom pesku, toplom i mekom. Ali, ovde nema kupanja. Opasno je izazivati te talase.
Planine i po koje drvo u daljini, setno podsećaju na pustinju koja nas okružuje. Tiho ispijamo svoje piće i potišteno krećemo nazad, ka hotelu…
