Sreli su se slučajno. Ili manje slučajno. „Poklopile su nam se zvezde“, svideli su se jedno drugom, u neizmerno kratkom trenutku, dva pogleda su se razumela iz dubina kojih nisu svesni i spojili ih. Dva mala, beznačajna i nesrećna bića dotakla su se prvi put, pa još mnogo puta. Spojila i proizvela talase strasti i beznadežne opijenosti.
Čitava Vasiona je njihova. Sve se pokorava njihovom ritmu, nema mesta za druge, za sumnju, za pitanja koja nemaju odgovore.
Nemerljivi dar da se usreći, ili bar privremeno usreći drugo „ja“, čini ih oholim i nesvesnim sopstvene „malosti“, privremenosti i tuge.
Imaju li smelosti nazvati se „srećnim“, zato što su pronašli srodno biće, iako iskonski strah da će se sve završiti brže nego što žele, nikad ne nestaje? Imaju li prava da se smatraju jedinstvenim i neponovljim, „izabranim“, večnim?
Imaju, naravno. Iako je njihov zajednički život manje nego treptaj oka uspavanog kameleona na karipskoj plaži, sve što su oni staje upravo u tu neizmerljivu vremensku trun.
Prestrašan rizik razočarenja i izvesnost dubokog pada, ne čini susret i predavanje uzaludnim. Kada bi i hiljadu puta znali gde će, kada će i kako da se svrši ova veza, opet bi se predali bez rezerve i dopustili silama neuporedivo većim od njih da ih smlave. Da ih potru i dezintegrišu.
Jedna od dužnosti koju su dobili rođenjem je upravo to – predati se, pokušati, zaslužiti tu trun u kojoj će, obasjani svim svetlima, odigrati svoju malenu ulogu…
Ipak, ipak, svakim susretom, poljupcem i spajanjem, njih dvoje obnavljaju omatorelu Vasionu.