(Priča je iz moje knjige “Stub života”)
Alma se sprema da pođe na posao. Radi u Meksičkim poštama kao stručni saradnik, sa znanjem nekoliko jezika. Treba da isprati goste iz Francuske, smeštene u hotelu u centru grada.
Putuje do posla automobilom, preko sat vremena. Bila je sama prethodne noći, u svom stanu u satelit-naselju Zelena Brda. Oko osam ujutro već je u automobilu.
Nije još izašala iz naselja. Na jednom semaforu je zaustavlja crveno svetlo. Nije se sasvim razbudila, ali oseća neobično podrhtavanje. U trenutku kad se pojavilo zeleno svetlo, pre nego što je pritisnula papučicu gasa, potpuno je razbuđuju uspaničeni krici ljudi. Na ulicama se, u trenu, stvara pravi mravinjak.
Zemljotres!
Iskače iz automobila. U tom trenutku, ulica puca nekoliko metara daleko od nje.
Okolne zgrade, većinom četvorospratnice, ruše se kao od karata. Otvaraju se pukotine na ulicama, u koje upadaju čitavi blokovi. Vrište ljudi, trče unezvereni, nestaju u tim pukotinama.
Alma ne zna kuda će. Pokušava da se koncentriše, da krene na neku stranu, da izbegne građevinski materijal koji pada na sve strane. Potpuno je paralisana. Mozak nije u stanju da izda nikakvu naredbu telu. Neki ljudi viču da svi treba da počnu da se mole. Sad svi kleče i mole se, u stravičnom okruženju. Pridružuje im se, nesvesna svojih postupaka.
Zemljotres je trajao čitavu večnost. Njena molitva takođe. Kada se bes prirode stišao, proradio je i njen razum.
– Živa sam, živa, kliknu radosno, a odmah zatim, gledajući strašna razaranja, kao munja, pogodi je misao:
– A, moji? Šta je sa njima? Šta je s mojim najdražim, mojim mužem, roditeljima, prijateljima?
Izginuli su, sinu joj. Svi su izginuli!
– Sama sam, sama! Potpuno sama!
Preživela je katastrofu, ali osećaj da su svi njeni verovatno nestali, da je sama, beskrajno sama u čitavoj Vasioni, preplavio je.
Nije smogla snage da zaplače. Jedino joj je u slepoočnicama tutnjalo:
– Sama si, nemaš nikoga, svi su nestali u trenu!
Krenula je pešice, nasumice, prema centru, udaljenom preko pedeset kilometara, ne znajući šta će sa sobom. Prizori na koje je nailazila uveravali su je da niko nije mogao preživeti ko se zatekao u kući. Sve sravnjeno sa zemljom. Sve uništeno, nepopravljivo.
Hodala je, hodala… Tražila telefon, zaboravljala brojeve telefona svojih najbližih i sećala ih se, po stotinu puta…
*
Francuske kolege se spremaju da pođu nazad, u domovinu. Čovek, koji se kasnije pobratimio sa Almom, brije se. Njegova žena uspaničena uleće u kupatilo.
– Zgrada se ljulja, čitav hotel se ljulja! Zemljotres, viče!
Muž je smiruje.
– To je normalno za Meksiko Siti. Ovde se uvek dešavaju neki zemljotresi. Uvek se nešto ljulja.
– A da li je normalno da padaju zgrade, kao ona preko puta našeg prozora, pita užasnuta žena.
*
Svi Almini su preživeli. Ogromni delovi još većeg grada, nisu ni osetili zemljotres. Za katastrofu su saznali iz radio-izveštaja. Neka naselja su prestala da postoje, mnoge zgrade u centru nisu obnovljene ni desetak godina kasnije, kad sam boravio u najmnogoljudnijem gradu na svetu.
Nikad nije tačno utvrđeno koliko je ljudi poginulo. Pošto sam video deo grada koji je najteže stradao, prepun čatrlja, veoma gusto naseljen, a posle Almine surovo uzbudljive priče, verujem, kao i mnogi drugi, da je taj broj mnogo veći od zvanično objavljenog (“svega” 15.000!).
I Francuzi su preživeli. Stigli su na avion tog dana i odleteli nazad u Francusku. Nikad se kasnije nisu vratili u Meksiko Siti. Ostali su prijatelji sa Almom, koju osećaj kosmičke usamljenosti prati i danas.
Razvedena, bez dece, putuje svetom i ponekad priča o osećaju koji se opisati ne može.