Nikad nisam pomislio da bi se njoj nešto moglo desiti. Bila je uvek tu.
Ponekad stroga, uvek je znala šta je dobro, a šta nije. Vodila je čvrstom i sigurnom rukom.
Čim bih, najčešće iz lenjosti, skrenuo, ispravljala me je. Bilo me je stid od nje da grešim.
Pazio sam na svaki svoj pokret i čekao njene pohvale.
Na srećno detinjstvo sećaju me crvene jabuke koje je donosila s pijace u pletenoj mreži i noćno računanje, dok sam bio sasvim mali.
“Ako imaš tri jabuke i pojedeš dve, koliko ti ostane?”
Već sam osećao njihov ukus i bilo mi je lako da to izračunam. Prepunih usta, odgovarao sam i molio je – još, još.
Kad bi konačno naredila da krenemo na spavanje, i dalje bih u ustima imao taj ukus nepojedenih jabuka.
(Posećeno 221 puta, 1 danas posećeno)