Spustili smo se stazom broj 4. Pa, još jednom. Zatim smo legli u sneg, držeći se za ruke.
Njih dve su bacale grudve na mene, pokušavajući da me pogode u lice. Nekad bi i uspevale.
Smejali smo se. Sedeli jedno pred drugog i gledali užurbane skijaše kako manje ili više spretno jure pored nas, trudeći se da iskoriste svaki dragoceni trenutak, za koji su skupo platili, brojeći kilometre koje su prešli i vreme provedeno na skijama, o čemu će kasnije pričati nezainteresovanoj publici.
Pala mi je kapa. Svukao sam i rukavice. Nije mi bilo hladno, dok sam gledao svoje devojčice kako stišću prhki sneg, trudeći se da formiraju grudve među dlanovima.
Bilo je tu i nebo, niski oblaci, šuma i vetar. Još koječega, ne treba da napominjem.
Ne treba ni da kažem da je zazvonio telefon, kao ni to šta se kasnije desilo…