Sve masovnije iseljavanje iz komičnih “država” nastalih raspadom lepe nam domovine, kojima vladaju majmunoliki diktatori, ubedljivo podseća na ono s početka prošlog veka, kad su mnogi hrlili u obećanu zemlju, Ameriku.
Otrgnutim iz dedovskih korena, prilagođavanje im još nekako i ide, ali utemeljenje i potpuna integracija najčešće – nikako.
Mnoštvo je sjajnih, često potresnih, dela napisanih o pojedincima i grupama koji se, svako na svoj način, suočavaju s novim sredinama. Uglavnom s malo uspeha. Pa i to dirljivo malo uspeha biva kratkotrajno.
Dvadesetih godina prošlog veka u Ameriku stiže i Grk Adonis, spreman da ostvari veliki san. U njegovoj i generacijama koje su sledile, san o srećnom životu ostaće samo to – nedosanjan. Večita dijaspora, rastrgnuta između propuštenih prilika i pogrešnih izbora, sve tiše gaji nadu da će se čudo ipak desiti.
Kalja Papadaki je ispripovedala potresnu, neodoljivu priču, u kojoj sam sve vreme saosećao, navijao i nadao se da će Luiza, devojčice Mini i Leta, baš kao i Bejzil i drugi tragični junaci pronaći svoje mesto u surovom svetu, koji i sam nezaustavljivo propada.
Za razliku od mnogih knjiga koje pročitah ovih nedelja, a koje bih morao da posložim na jednu fotografiju s natpisom –“Pročitao sam da vi ne biste morali/gubili vreme.”, ovo izdanje izdavačke kuće Štrik (kuće sa sjajnim nazivom i bezveznim logotipom), za svaku je preporuku.
Knjiga je dobila i neke važne nagrade, ali ne bih ih nabrajao, zgrožen ovim našim. Nadam se da će ovakve preporuke biti najbolja nagrada IZUZETNOM, ali ZAISTA SJAJNOM romanu…