Godinama se nosim mišlju da u svojoj izdavačkoj kući pokrenem biblioteku kratkih romana. Ne znam šta me tačno sprečava, ali nadam se da ću ispuniti tu želju, kad-tad.
Iako većina čitalaca radije s police dohvata debele knjige, meni je to uvek bilo čudno. Valjda misle – više stranica za iste pare, dobar odnos cene i obima.
Ne kažem da ne volim debele knjige, ali kratak roman je bio i ostao moj omiljeni izbor. Dok u debelim knjiga često bivam udavljen, uljuljkan, ubijen dosadom u pojedinim delovima, kratak roman me uvek zgrabi, ponese, potrči sa mnom. Ili ne, naravno.
Prepadne me, munjevito prodrma i ispuni. Ako ima to što velike knjige imaju. Šta to Ljubavnik i Pedro Paramo nemaju, a Rat i mir, ili Čarobni breg imaju?
Poređenja su proizvoljna, hoću samo da kažem da sam Prokletu avliju, Dnevnik o Čarnojeviću, Mali noćni roman i mnoge druge kratke romane čitao mnogo puta. I iznova bivao oduševljen, kao prvi put, otkrivajući neke slojeve, rečenice i metafore koji su mi promicali ranije.
Na jednoj polici moje biblioteke nalaze se samo te knjige. Kad nemam novu knjigu koju želim da pročitam, čak i nasumičan izbor s nje je uvek bivao odličan.
Čini mi se, kao i u poeziji, mnogo je lakše ideju iskazati u mnogo reči. Oni, ređi, koji to umeju na manje strana, po meni su veštiji i koncentrisaniji. Zahteva to i predanog čitaoca koji neće preleteti preko nevelikog broja rečenica tek tako, nego pokušati da u svakoj pronađe ponešto.
Kako neke od kratkih romana koje volim godinama čitam iznova, neke njihove delove znam već napamet, ali ni to im ne oduzima od svežine i lepote. Često baš u tim napamet naučenim pasažima pronađem značenje koje mi je izmicalo, ili je čekalo pogodan momenat da se pojavi.
Iako je, na prvi pogled, čitanje kratkog romana sprint, želim da verujem da je ipak u pitanju produženi maraton, izdeljen na delove, čiji broj ne mogu unapred znati…