Sede u dnevnoj sobi. Ona na sofi, među jastucima. On, u fotelji. Ćute.
On drži računar u krilu, otvoren, bezuspešno pokušava da ga poveže na internet.
– Ne radi, nema nijedne mreže…
Ne dižući pogled s knjige, Ona samo klima glavom. Iako ne čita, drži je otvorenom i povremeno okreće stranice. Ruka joj je položena na stomak, preko poodmakle trudnoće.
– Valjda će nam nešto javiti. Telefoni i dalje ne rade, nastavlja On.
Svetlo na trenutak zatreperi, kao da će se ugastiti.
Oboje pogledaše ka lampi, kao da će njihovi pogledi sačuvati to malo svetlosti.
Ona podiže noge na sofu, spušta knjigu pored sebe. Polaže obe ruke na stomak.
– Čini mi se da se pomera.
On ustaje i seda pored nje. Spušta dlan pored njenih.
– I meni se čini.
Ćute i ne pomeraju se.
– Šta misliš, možemo li to da obavimo sami, pita ponovo Ona, ne očekujući odgovor.
– Naravno da možemo, nesigurno izgovara On, ne gledajući je.
Otkako je nestalo svake veze sa spoljašnjim svetom, uglavnom pričaju o tome – kako će se poroditi.
– Šta misliš, gde će moći da putuje kad odraste, sad kad nema Londona, Moskve i Njujorka?
On podiže pogled, grli je i ljubi u čelo.
– Ne brini, zaustaviće se ovo ludilo. Na svetu ima dovoljno mesta…
U daljini se čuju sirene, ali na njih više uopšte ne obraćaju pažnju…
otkud ovo distopijsko nadahnuće? ne liči na tebe