Krv ne zaboravlja

Uvek kad se nađem na Zemunskom keju,
setim se poziva mamine komšinice –
Dođi.

I sestrinog jauka:
Tata je umro.

Njegove još uvek tople ruke
u mojoj.
Dok se opraštam i
zahvaljujem što se nije mučio.
Bar to.

Mame,
koja nemo sedi,
okružena prijateljima,
prazna, kao i ja.

Krv ne zaboravlja.