Stvoreni smo mnoštvom raznih uticaja, da ne nabrajam. Ono što brine i čini nas nesrećnim je činjenica da ne umemo da prepoznamo i prihvatimo šta ti uticaji od nas očekuju i kako nas vide. U neprestanom samoispitivanju, u uzaludnoj borbi da se dopadnemo i zaslužimo prihvatanje i pohvalu, mrvi nas i rastače nevidljivi i nezaustavljivi tok vremena. Bore, opušteni mišići, smanjen libido, nedovoljno novca i „društvenog“ uspeha, stalno su prepreke koje ne možemo preskočiti.
Prokaženo je, sumnjivo i neprihvatljivo „raditi na sebi“. Iako to vodi jednostavnosti, smeštanju sopstva gde mu je mesto i prihvatanju sveta na primeren način. Postizanju svesnog reda.
Kao što smo „odgovorni“ za svoj spoljašnji izgled, svoje ponašanje i manire, još je važnije da brinemo o unutrašnjem i teško sagledivom. Uostalom, nije mnogo ni važno ko će i na koji način to spoznati. Viša sila, priroda, Bog će znati. Mi ćemo znati. A, to je više nego dovoljno…
Nije nevažna spoljašnjost, iskusili smo to mnogo puta, najčešće bolno. Iako smo svesni da je ona posledica, ne umemo da se odupremo nametnutom porivu suda drugih. Koji je postao važniji od našeg sopstvenog. Negujemo je i brusimo, naivno verujući da ćemo prostim dopadanjem dostići stanje koje obično nazivamo srećom.
Unutrašnju svetlost poseduje svako. Lično je pitanje, u krajnjem slučaju i „odgovornost“ hoće li je „upaliti“, propustiti i dopustiti da osvetli i druge, do kojih nam je navodno stalo…