Probudio sam se s glavoboljom. Čitavu noć sam se budio, sanjao kako rešavam dnevne probleme, u svojoj osnovi nerešive. Poželeo sam da ostanem pod jorganom i prespavam dan koji se surovo umetnuo u moj život. Napolju je hladno i vlažno, brdo obaveza koje me čeka je nepremostivo.
Sve me, čini mi se, boli. Nema tog leka koji me može izlečiti, pripremiti za „obaveze“ koje me očekuju. U dubini duše, znam da je sve pogrešno i da moja priroda nije da rešavam besmislene, prolazne i trivijalne probleme. Hrana, novac, slava, trenutno zadovoljstvo…
Ne želim da se mučim, ispošćavam organizam u jurnjavi za dopadanjem i prepoznavanjem. Želim anonimnost i beznačajnost. Ovozemaljsku radost. Prizmene stvari me more, ubijaju, distimulišu i ispošćuju.
Možda sam nespretan i preterano osećajan, što nisu poželjne osobine današnjeg čoveka. Možda lenj, prost i netalentovan. Ali, setio sam se jednog osmeha koji se nepogrešivo pojavi svaki put kad se sretnem s pogledom njenih očiju. Pokreta rukom koji sklanja kosu s lica. Nesigurnog koraka prema meni, dok joj jurim u susret.
Preko svih drugih osećanja, želja i nadanja, hrupi potreba, dužnost da budem srećan. Upravo takav, posegnuću za tabletom, hemijom koja u mom mozgu prozvodi meni nedokučive supstance i vraća osmeh na moje lice.
Ustajem lako i poletno, ne obazirući se ni na kakve posledice. Onaj osmeh, pokret što će kasnije uslediti, dovoljni su da prebrodim današnji dan. Pa onaj iza njega, i sve sledeće dane, do kraja sveta…
Najljepša…