Dobro – možda je preterano nazvati ovo sendvičem, iako liči. Bar malo.
Počelo je time što u Hleb&kifle nisu imali omiljeni baget od heljde. Ali su upravo iz peći vadili male somune.
(Kad smo bili mali, sestra i ja, mama nas je slala u pekaru koja se nalazila u našoj ulici, po hleb. Malo rešiji – uvek smo morali da naglasimo. Treba li reći, bila je to najbolja pekara, ikad.)
Uzeh, dakle, dva rešija somuna i umesto guakamola, kako sam planirao, pomislih da bi im pristajalo nešto s mesom, ili bar slaninom.
Otvoreni frižider je uvek inspiracija. Slanina od mangulice (ono – belo, a između isto belo, tzv. “bika”) i susam u zrnu su prosto mamili.
Slanina na sitne komadiće, da se malo otopi u voku, bez ulja, naravno.
Hajde da vidimo šta bi tu još moglo.
Dve kašike pasulja iz konzerve, praziluk i beli luk, seckani na kolutiće, sami su se ponudili. Zatim jedna ljuta paprika.
Kad već započeh, nađoše se u voku golica i pinjole.
Bez soli, slanina je dovoljno slana za moj ukus. Tucana paprika, malo bibera i susam.
Kad je sve bilo gotovo (za manje od 5 minuta), nekako mi se učinilo suviše suvim.
Nazad po inspiraciju u frižider. Pa, da – kašika maskarponea.
E, sad je sjajno. Ljutkasto, punog ukusa i kremasto.
Odvojih gornje, “rešije” polovine somuna, ono malo zaostalog testa između sam izbacio, ne volim ga. Samo korica. Po tri kašike u svaku polovinu.
Dobro, nije baš sendvič, ali eto jela. Uz čašu vina i malog praznika.
Ma, zaboravio sam da upalim sveće, ali zavalih se u fotelju – zalogaj, pa gutljaj.
Do poslednje mrvice. (Za poslednji gutljaj je valjalo odvojiti malo više vremena.)
Moja bivša tašta je uvek govorila: “Ko ume da čita, ume i da kuva!”. Slažem se, ali bih dodao da i otvorena vrata frižidera uvek nude inspiraciju.
Pišem ovo samo da bih se setio da sledeći put, kad budem pravio nešto slično, ne zaboravim sveće.
(Što slike nisu neke, krivi su neznatna očekivanja od jela, pre pripreme i nedostatak strpljenja da ga što pre smestim u tanjir, kad je bilo gotovo…)