Paket

Danima mislim na njih, na svoje roditelje. Na mamu. Zbog čega nikada nismo uspeli da uspostavimo pravi kontakt? Zašto me nikada nisu razumeli, podržali? Voleli na pravi način?

Još od malih nogu, mama se trudila da mi stavi do znanja da se žrtvuje za nas, za brata i mene. Cenila sam to i opterećivalo me je. Nisam mogla da se izborim s takvim pritiskom. Žrtvovala je sve, samo zbog nas dvoje. Nikada nije bila zaposlena, nije završila nikakvu školu. Ostala je kod kuće i brinula se o nama, o našoj budućnosti.

U više navrata sam pokušavala da razjasnim to, tu čudesnu žrtvu, za svoju decu, za svoju krv. I nisam uspevala da shvatim šta iza toga stvarno stoji. Nemoć? Sujeta? Ponos, vaspitanje, lenjost? Možda bog? Neki Bog, koga ne mogu shvatiti?

Pokušavala sam, kasnije, kada sam odrasla, da pričam s njom o tome. Zašto nikada nije pokušala da dovrši školu? Zašto se nije zaposlila? Zašto je ostala kod kuće, sve ove godine?

Uvek, samo jednostavno:

─ Zbog vas, sve sam radila samo za vas, brata i tebe.

Kako sam bila mala, i sve manja, posle takvih reči. Mogla sam samo da se ljutim, na nju i sebe.

I sama sam danas sama, kao što je ona bila. Daleko od roditeljske kuće, borim se za prostor, kao što se ona borila. Pokušavam da stvorim porodicu. Tražim taj tračak, koji je njoj promakao. I sve je bolje razumem. Ali ne nju, staricu koju ponekad sretnem kada odem kući. Ne nju, moju današnju majku, već onu mladu ženu razumem. Onu mladu ženu koju sam volela i divila joj se godinama. Ženu sa slika koje ljubomorno čuvam u novčaniku. Lepu i poželjnu, za koju mi se danas čini da su joj mnoge želje ostale neispunjene. Da li ih je uopšte imala?

Moja mala porodica nema dece. Još uvek ih nema. Razmišljam o njima i ne mogu da odgovorim kada ću ih imati. Muškarac s kojim živim ima druge prioritete. Bori se, sluđen, za opstanak, za budućnost. Trudi se da “pripremi” okolnosti u kojima bi trebalo da rodimo decu.

Živim u drugom gradu, daleko od roditelja. Daleko od majke. Ipak, ona bi da nam pomogne, bude blizu, pri ruci. Sve ređe pričamo o mojim planovima, sve nam je teže da pričamo o bilo čemu.

Poslednji razgovor se završio svađom. Nije mogla da prihvati da još nemam dece. Zašto ih još nemam. U mojim godinama, ona je morala da se brine, pazi. U mojim godinama, ona je… U mojim godinama, više nije imala želja, kažem. Nije imala sebe.

Možda i nije shvatila šta sam htela da kažem, ali se naljutila. Nisam odgovorna, dorasla. Ja sam samo jedno veliko derište i trebalo bi me nalupati. Moj čovek bi trebalo da razmisli s kime to živi.

─ Pa, dobro, voliš li ti mene ili njega? I ko ti je on? Zet? To je stranac, gotovo niko.

Čini se da smo daleko i sve dalje. Skoro kao stranci. Ponekad uhvatim sebe kako pomislim da me nikada nije ni volela. Nikada na pravi način. Znam da to nije tačno, ali ne mogu da se uzdržim. Zna li ona šta ja volim? Zna li kada sam bila tužna? Očajna? Bespomoćna?

Zna li ona, uopšte, zašto sam se udala za ovog čoveka? Volim li ga? Mogu li išta voleti?

Najlakše je ne razmišljati o tome. Prepustim se kolotečini dana i ne mislim na nju. Ne mislim na sebe. Kada sam poslednji put bila opuštena, da nisam žurila? Eh…

Duboko u sebi, osećam prisustvo te žene i mnoštvo stvari koje bih mogla da joj zamerim, ipak kao da nestaju. Uvek je nekako prisutna, kao redak lek, čije dejstvo ne umem da objasnim.

Ipak, iznenadio me je taj telefonski poziv. Kasno popodne, zvala je da pita kako sam. Uvek isto:

─ Kako si? Ima li šta novo? Imaš li šta da mi kažeš? Ajde, da ne trošimo telefon. Pozdravi ga. Čujemo se.

Ovoga puta i nešto neuobičajeno:

─ Poslala sam ti paket. Baš smo mislili, tata i ja, da bi se obradovala. Stići će ti za par dana.

Nisam mogla da poverujem. Paket. Paket? Kada sam poslednji put dobila paket? Valjda u osnovnoj školi, paketić za Novu godinu, od Deda Mraza. Šta bi, uopšte, moglo biti u njemu?

Tih sam nekoliko dana bila veoma nervozna. Mislila sam samo o paketu i pitala se šta će biti u njemu. Neke gluposti, verovatno. Nikada nije umela da mi kupi poklon za rođendan. Uvek bi se ljutila što mi se ne sviđa ono što je pronašla. Kasnije je nudila novac.

─ Kupi sebi nešto, znaš da sve što ja kupim – tebi se ne sviđa.

Ljutila sam se, bezuspešno i nisam mogla da objasnim da mi, ipak, mnogo znače te sitnice koje je pronalazila, dok je mislila na mene. Nakupila sam ih, kao dokaz ljubavi, čudne i pomalo lenje. Izgleda da se nije baš trudila da shvati šta volim, a ni ja da joj objasnim. Uvek smo bile pomalo daleko jedna od druge. Uvek uzdržane, baš kao što me je, godinama, svojim primerom učila.

Paket je konačno stigao i nisam mogla da dočekam kraj radnog vremena da bih ga otvorila. Odjurila sam kući, osećajući da unutra mora biti nekoliko neupotrebljivih, ružnih sitnica, koje ću, ipak, pridružiti gomili koju već posedujem.

─ Tata je sve pakovao, rekla je preko telefona.

Nisam ga nikada videla da nešto pakuje. Verovatno nikada to nije ni radio.

Nestrpljivo cepam omot paketa, na kome je nalepnica, s rukom ispisanom adresom. Tata – on je to pisao.

Ruke mi drhte dok otvaram kutiju i vadim, stvar po stvar, napolje, na sto.

Već od prve, oči su mi zasuzile, a u stomaku se stvorila mala grudva. Karanfil, umotan u celofan, pažljivo isečen, “umočen” u sunđerčić natopljen vodom, da bi ostao svež.

Bože, cveće. Nikada ga nisam dobila od roditelja, čak ni kada sam diplomirala. Ponekad od muža, kolega s posla. Kako su se setili?

Kesica suvog grožđa, otvorila je potok suza. Oduvek ga volim i bila sam sigurna da je mama to zaboravila. Kada sam ga poslednju put jela? Ko mi je kupio?

Vraća me u rano detinjstvo – keks u obliku latiničnih slova, Abeceda, bonbone na merenje i suvo grožđe. Mama nam je uvek branila da ih jedemo.

─ Pokvarićete zube. Samo još jednu bonbonu i dosta.

U sred paketa, čestitka. Velike, crvene ruže. Odštampana poruka za srećan rođendan. To je opet tata. Nije hteo da napiše rukom, već se trudio da odštampa na štampaču. Bože, koliko li je truda uložio?

Mala teglica rena i nove suze. Koliko sam puta Njemu rekla da ga volim – da volim ren. Nije mogao da shvati.

─ Smrdi, kako možeš da jedeš takvo nešto?

Pažljivo sam povadila sadržaj paketa, uredno ga složila u frižider i na police, odložila čestitku, adresu sa kutije, masnu poruku sa pite, karanfil, i sve ih sačuvala do danas. Čak i bočicu u kojoj je bio ren.

Kada sam završila sa otpakivanjem i slaganjem, suze su nezaustavljivo provalile. Plakala sam celu noć, grleći u mislima roditelje, koji su bili daleko i nekako sve dalje…