Dok je čitao prvu verziju moje priče o njemu i Debelom, Zlatko se ni jednom nije nasmejao. Čak ni nasmešio. Kad je završio, odložio je papire na sto i prvi put me pogledao.
─ Sranje, ništa ne valja, rekao je.
Tako se priča završavala. Mislio sam da se zeza, kao i obično.
Namestio je naočari dublje na nos i uzdahnuo, ni sam ne znajući šta da kaže. Našli smo se ranije tog dana. Želeo sam da mu pokažem priču, verujući da bi mogao da mi da korisne sugestije kako da je dovršim. Kako da je učinim boljom, jer mi se činilo da nije loša.
─ Prvo i prvo, gotovo ništa nije bilo tako kao što si opisao. Fernando, ili Debeli, kako ga zoveš, uopšte nije toliko debeo kao što si predstavo. Ispada da je grozna, ogromna mešina koja samo jede, zajebava ljude i pokušava da ih iskoristi. A, to uopšte nije tačno. On jeste gnjavator, ali, sve u svemu, fini je čovek i od njega mnogo može da se nauči.
Drugo, ako baš hoćeš da znaš, mislim da nije fer da bez moje saglasnosti pišeš priču u kojoj se pominjem. Pogotovo u takvom kontekstu. Kakve ima veze što si promenio ime? Pa, svima će biti jasno, čim to objaviš, o kome se radi. Ispričao sam tu anegdotu u društvu, ne sećam se ko je bio prisutan, samo da se malo zabavimo. Fernando je veoma osetljiv i ako bi je slučajno video i prepoznao se, bilo bi dosta problema i za tebe i za mene.
Uostalom, šta ti misliš o meni kad me stavljaš u takvo društvo i takve okolnosti?
Moram priznati da me je zatekao.
─ Ma, daj Zlatko, koji ti je. Pa, nije to priča o tebi nego o nekom Zlatku i nekom Debelom. Ko bi mogao da te prepozna? I ko zna da li će uopšte biti objavljena. Pokušavam da napravim zbirku kratkih priča koje će se razlikovati od onoga što ovih dana čitam. Želim da na najviše četiri strane opišem po jedan događaj, osećanje, jednu situaciju, jedan konflikt. Na klasičan način, sa početkom i krajem. Bez nerazumljivih obrta koje treba analizirati kao Kafkin Proces. Svakodnevne situacije koje ipak čoveka navode na razmišljanje, možda ne baš duboko. U kojima može da se prepozna i kaže – da, i meni se tako nešto desilo, i sam sam to pomislio. Činilo mi se da tvoja priča daje jednu takvu situaciju.
Nije se dao zbuniti.
─ Kako to svakodnevna situacija? Fernando je vlasnik turističke agencije specijalizovane za aranžmane za bogataše. Traga za hotelima u kojima se oni mogu osećati kao kod kuće. Uvek želi da se lično, do sitnica, uveri u kvalitet. Ne sme da svojim putnicima ponudi bilo šta. I, kaži ti meni, ko od običnih smrtnika sreće takvog čoveka svakog dana. Ko može da ode iza recepcije jednog Hajata i izriba direktora zato što mu konobar ne zna kako se najskuplje vino iz podruma slaže s tamo nekim jelom? Pa, oni imaju najbolji restoran na svetu!
I, samo da znaš, kuvar se zaista pojavio sa medaljom na grudima i onom visokom kapom. Fernando se oduševio predjelom i tražio je recept. Nije mogao da nahvali kuvara. Pričali su više od pola sata. Zapisivao je recepte i kuvarev broj kućnog telefona. Tačno je da je zaspao kad su doneli glavno jelo jer se prejeo već kod predjela. Čoveče, pojeo je osam različitih porcija! Nisam mogao da verujem. Direktor hotela je bio zrganut. Slistio je celu bocu najboljeg vina koje su imali i na kraju zahrkao u stolici. Bukvalno smo ga odneli do sobe.
Nastavio bi da priča, ali nisam više mogao da ga slušam.
─ Dobro, šta predlažeš, pitao sam. Da pocepam priču i bacim je u smeće?
─ Ma, ne! Nije toliko loša. Previše je realistična. Možda bi bolje bilo da ništa nisi izmišljao i da si sve ostavio doslovno kao što se desilo. Fernando ne kuva i nikad ne bi rekao za onaj recept da je sranje i da ništa ne valja.
─ Mogao sam da izmislim da se udavio hranom koju je halapljivo gutao. Ili da je nasrnuo na direktora i da si ih ti jedva razdvojio. Da se ispostavilo da mu je kuvar polubrat za koga nije znao da postoji, pa su se prepoznali na osnovu ukusa hrane koju ovaj priprema. Mogao je, posle izlaska iz hotela, da te zadavi jer nije bio zadovoljan preporukom, iseče te na komade, stavi delove tvog tela u kartonske kutije i pošalje na adrese tvojih prijatelja.
Pobledeo je.
─ Stvarno nisi normalan. Odakle ti ideja da bismo Fernando i ja mogli da se posvađamo? Ja se ni sa kim ne svađam. On je fini čovek, kao što sam ti rekao. Kakvi delovi, stvarno imaš bolesnu maštu.
Bacio je papire na mene i skočio iz stolice. Zajapurenog lica, s graškama znoja na čelu, drhtao je, činilo mi se čitavim telom.
─ Jebale te priče. To što pišeš je sranje. Ko to čita? Niko. I, znaš li ko će čitati? Isto niko. Jebi se, neću da te vidim.
Gledao sam za njim, ne znajući šta da kažem. Slagao sam papire i razmišljao šta da uradim s njima. Mogao bih da ih bacim, ali bilo mi je žao. Možda mi jednog dana padne na um ideja kako da od toga napravim dobru priču.
─ Ma, misliš da si mangup. Neću samo da te iseckam na komade, nego ću sledeći put da te bacim galebovima da te pojedu, tiho sam promrljao, dok sam ustajao i polako kretao prema kući.