Shvatila je da joj ništa ne znači to što je Ljubiša više puta pročitao Dostojevskog, što prati kretanje akcija najvećih svetskih firmi na berzi i ima nekoliko položenih Majkrosoft ispita. Mogao bi biti i sam Majkl Džordan, ali ona je nezadovoljna time što od njega dobija u poslednje vreme. Potrošili su mnogo sati pokušavajući da ubede jedno drugo ko se promenio nakon zajedničkih godina, ali nisu došli ni do čega. Oboje su optuživali ono drugo i to ih je dovodilo do ludila. Pa, šta ako nju vode iracionalne želje i nejasno definisani razlozi, ako je ekscentrična i previše zahteva? To je ona, nije se promenila od vremena kad su se upoznali.
Odlučivala je više puta da nešto radikalno promeni, ali nikad nije uspela. Ovog puta je poželela da proba nešto lakše. Pronaći će običnog muškarca, izvući ga iz nekog parkiranog automobila, izaći na večeru, voditi ljubav, provesti s njim nekoliko dana, otputovati na more. Shvatila je da je usamljena u vezi koja traje godinama. Sve češće se sećala Borisa, čoveka koji je bio u stanju da joj pruži toliko zadovoljstva. Nijedan pre njega nije bio tako pažljiv. Ispočetka se ponašao kao da joj čita misli. Nisu bili retki odnosi u kojima je svršavala i po pet, šest puta. Desilo joj se da od toga nije mogla da hoda. Jednom je svršila od jednog jedinog prodora, drugi put čak i bez snošaja, bez svlačenja odeće.
Postajala je sve usamljenija u društvu večno istih tema, povremenih večera na istim mestima u istim dosadnim razgovorima iz kojih je uvek sledilo da su svi ljudi glupi i ograničeni. Osim njih dvoje, naravno. Čitali su iste knjige. Neke je čitala samo zato što ih je on kupio i što su se njemu sviđale. Mnoge koje bi poželela nije smela ni da donese kući. Nedostajalo joj je vreme da gluvari i tračari s prijateljicama, što je njega, naravno, najviše nerviralo.
Ignorisao je njene želje, ignorisao je njene i želje i potrebe. Poneki parfem i cvet koji bi joj poklonio nisu bili dovoljni. Žudela je za više slobode. On je imao i previše. Često je putovao, nikad nije znala kada i kuda će ići. Sumnjala je da ima druge žene, želela je da ga uhvati na delu. Preturala je po njegovim stvarima i tražila tragove sperme u njegovom vešu. Iako nikad ništa nije pronašla, bila je uverena da je vara.
“Mrzim ga, mrzim ga”, ponavljala je u sebi, rešena da legne s prvim na kojeg naiđe. Da mu se “osveti”.
Bila je u stanju da provede sate i sate u stanu, sama, mučeći svoju potrebu za društvom. Nailazili su periodi kad nije mogla da podnese svoje ormare, ogledala, frižider prepun hrane i vina koje on voli. Kao da je izgubila sopstveni ukus i potpuno se prilagodila njegovom…
─────
Dok je vozila prema Avali ponavljajući u sebi “mrzim ga, mrzim ga”, odbijala je da veruje da nema izlaza iz ovog stanja. Ugleda autostopera, čoveka srednjih godina, koji je verovatno propustio autobus i sada pešači prema kući. Pošto ih inače ne primećuje, ovo protumači kao znak. Zaustavi auto i polako se vrati unazad da bi ga pozvala da uđe.
“Krenuo sam prema Sopotu, pa mi pobegao autobus. Sledeći je tek za sat vremena”, poče ovaj da objašnjava.
“Zovem se Suzana i idem baš u tom pravcu.”
“Eto”, reče on.
Odmeri ga, proveravajući u retrovizoru situaciju na putu. Mogao bi imati između trideset i četrdeset godina. Verovatno je običan radnik. Snažnih mišića, preplanuo, iz tesne majice se širio miris znoja. Pomisli da ima najmanje dvoje dece i da bi u ljubavi mogao biti grub.
Duboko udahnu i pokrenu auto. Učini joj se da u tom trenutku mrzi sve muškarce na svetu.
“Poniziće te, samo ako imaju priliku”, prošaputa za sebe.
“Molim?”
“Ništa, ništa, mislim nešto o muškarcima. Svi ste isti. Trudite se samo dok ne dobijete ono što želite, kao mala deca. Kasnije vam to dosadi, pa biste da promenite, sve dok ne shvatite da ste suviše stari za menjanje. Tada počnete da se samosažaljevate i brinete o višku kilograma, potajno se nadajući da će neka od dvadeset godina pasti u nesvest od sreće kad vas ugleda na žurci vaše dece.”
Čovek ju je pogledao začuđeno. Očigledno mu je bilo neprijatno i nije znao šta da kaže.
“Muškarci su dosadni. Pričaju samo o svojim navodnim podvizima i uspesima. I o svojim majkama, naravno.”
I dalje je ćutao. Prekrstio je ruke na kolenima i gledao u put ispred sebe. Sedeo je uspravljenih leđa, kao da će svakoga časa iskočiti.
“Evo, kad si poslednji put vodio ženu da gledate zvezdano nebo? Da ležite u travi, držite se za ruke, bez reči gledate zvezde? Kada?”
“Nisam oženjen.”
“Kako nisi? Što se nisi oženio? Tolika ljudeskara, mnoge bi volele da budu s tobom.”
“Ne znam ni sam. Tako se desilo. Morao sam da radim. Roditelji nisu imali novca da me izdržavaju pa sam napustio studije i počeo da radim. Sve neke bezvezne poslove. Kasnije sam shvatio da žene ne vole radnike. I tako, godina po godina, nakupilo se.”
“A, sad? Sigurno imaš neku vezu, neke žene, udate?”
“Pa”, zacrvene se on. I sama se čudila rečima koje izgovara. Kao da je neka druga osoba progovarala iz nje.
“Volim muškarce koji su drugačiji, bilo čime da se bave. Dosta mi je običnih, tunjavih, naduvanih maminih sinova. Onih što ponavljaju sudbine svojih očeva, izgubljenih u bocama iz kojih se napijaju. Želim avanturu, nešto neobično. Misteriju. To sve žene vole. Kakav je to muškarac koga provališ na prvi pogled?”
Znala je da te reči nisu namenjene čoveku kojeg je slučajno srela. Želela je da unutrašnja kočnica potpuno popusti i dopusti da isprazni otrov što se dugo skupljao, da je nepoznati zgrabi, odvede u šumu, dovede do zadovoljstva i ostavi bez ikakvog traga svog postojanja.
Pomisli da je važno da nastavi da priča, inače će izgubiti hrabrost i sve će se rasprsnuti. Bezvredne reči mogu imati važnost u apsurdnim situacijama kao što je ova.
“Skrenuću prema Avali, kroz šumu. Nadam se da me nećeš napasti tamo gore, dok te budem vozila.”
“Ma, ne”, zbuni se čovek.
Osećanja, moja osećanja, šta moja osećanja imaju s ovim? Do đavola, pomisli Suzana, želim da uzmem ovog bezveznog tipa, pa šta? To je moja stvar. Nema tu potrebe za osećanjima. Učini joj se da vozi kroz tunel. Kao da nema drugih mogućnosti osim one koja vodi do seksa s autostoperom. Grudi ispod bluze počeše da se nadimaju. Znala je da ne može računati na njegovu preduzimljivost, moraće sve sama da obavi. Vozila je sve brže, kao da treba da stigne do određenog mesta gde će moći da se zaustavi, okrene se prema nepoznatom, zagrli ga, obori na sedište i svuče…
─────
Tišina je bila gusta. Činilo joj se da miriše na nešto što je poslednji put doživela kad je bila sasvim mala. Otkako je ušla u stan, u glavi joj tinja jedna jedina misao – može li me iko voleti, mogu li ikoga voleti? Koliko sam spremna da žrtvujem da bih sačuvala ovu potrošenu vezu?
Ljubiša je sedeo u fotelji, udubljen u neke novine. Okrenuo je glavu prema njoj.
“Dosta je kasno. Šta se desilo danas? Zvao sam te više puta, nisi se javljala na telefon. Gde si se do sada zadržala?”
Gledala ga je s nelagodom i jedva se suzdržavajući da ne plane. Prepuna gorčine i spremna da mu saspe u lice reči što se danima gomilaju. Ugušila ih je.
“Ne znam. Nije ni važno. Važno je da sam se vratila.”