Nas dvojica

Imao je jedva primetnu govornu manu, koja mu je, za divno čudo, obezbedila izvestan uspeh kod devojaka, dok je bio mlađi i pre nego što se oženio. Nije se više trudio da je prikrije. “Kotrljanje” glasa R, uz izvestan napor na licu, nije mu oduzimalo pažnju i nagonilo ga da uvek izgleda koncentrisano.

Dok je poslovao oko malobrojnog kuhinjskog pribora i velikog voka, govorio je polako, bez naglašavanja pojedinih reči, ili rečenica. Njegovi dugački prsti su spretno razmeštali drvenu varjaču, po dve kašike i viljuške, veliki nož i kutlaču tako da mu je sve lako dostupno.

Teško mi je da ga opišem, ako bih morao da to obavim jednom rečju, bila bi to – natprosečan. Da, sve je na njemu i oko njega tako izgledalo. Visok i veoma mršav, sada zarastao u neurednu bradu, dugačkih, žilavih nogu i ruku. Ti dugački prsti na rukama, elegantni, naveli su me da zapitam – da li je ikada svirao klavir.

Nasmejao se dubokim grohotom, lupio dlanom po kolenu. Dobra ti je ta, rekao je pokazujući zube. Svaka ti čast ako si nekad susreo mašinskog inženjera koji svira klavir.

U glavni grad je stigao sa sela i odlučio da studira nešto praktično. Mašinstvo mu se činilo odličnim izborom, iako je mogao da bira, obrzirom da je bio sjajan đak. Što pre do dobrog posla, bila je njegova, ali i logika njegovih roditelja.

Oženio se pri kraju studija. Smatrao je da je u pitanju velika ljubav i da nema potrebe odgađati ono što bi se svakako desilo. Živeli su zajedno u njegovoj studentskoj sobici. Ona je radila u nekoj prodavnici i bila dve godine mlađa od njega.

Pri pomenu njenog imena, učinilo mi se da sam primetio da su mu ruke zadrhtale. Zastao je na tren, uzdahnuo, ne baš tako duboko kako bih očekivao da se to čini kad se čovek priseti divnih, davnih uspomena. Već sledećeg trenutka je nastavio da posluje oko večere.

Pažljivo je dlanovima obrisao veliki paradajz, mekan i već probijene opne. Onim velikim nožem je izdubio i izvukao peteljku – činilo mi se mikroskopski precizno, da ne povredi crveno meso ploda. Ponovio je indentičnu proceduru s omanjom, žutom paprikom, čuvajući pri tom svaku semenku iz njene unutrašnjosti.

Postao sam vegetarijanac, nasmejao se, dok je sporo i predano seckao obe namirnice u komadiće manje od zalogaja. Lako se čovek nauči, ponekad mi se čini da meso nikad nisam ni jeo, nastavio je, zaboravljajući na uspomenu o kojoj smo započeli da pričamo pre nekoliko trenutaka.

Bilo je lepo gledati ga kako onim elegantnim prstima pijaniste secka i polaže komadiće u vok. I so gotovo da ne jedem, iako nije veliki problem nabaviti je u poslednje vreme.

A, žena, kako je ona gledala na tvoje školovanje, zapitao sam znatiželjno.

O firmi koju je napravio posle završetka fakulteta mi je ranije već pričao. Izrađivao je vrhunski alat za potrebe malih radionica, širom zemlje. Svakom se poslu posvećivao sa strašću, bez obzira na njegovu veličinu i vrednost. Otpočetka mu je bilo najvažnije da njegov korisnik bude zadovoljan i uspevao je da to sačuva sve do poslednjeg dana.

Samo je želela da bude sa mnom, bez obzira na sve. Ona je od onih žena što se posvete porodici i potpuno izgube svoj identitet. Pratila me je kroz život bez suvišnih pitanja, predano i verno. Prava žena za ozbiljnog muškarca, rekao bih.

Nisam bio siguran da će mlada cvekla, koju je takođe iseckao na komadiće, ne bacajući ni najmanji listić, “leći” u njegovu večeru, ali priznajem da su komadići hrane koje je pažljivo izmešao, izgledali primamljivo.

Kako je čoveku potrebno malo, pomislio sam, dok je sipao doslovno kap nekog ulja iz malene bočice i nežno između kažiprsta i palca nekoliko trunova začina, koji mi je zamirisao kao bosiljak. Ponovo je pažljivo, kratko promešao sve sastojke.

Posle dvadeset pet godina neprestane borbe da obezbedi neophodno za život porodice i školovanje njegove ćerke, firma je konačno propala kad je izgubio interes da udovoljava drugima. Nije mu bilo žao ni jednog jedinog trenutka koje je proveo praveći alat za koji se nada da se i dan danas koristi.

Kad mu je “to došlo”, kako je nazivao svoju odluku, shvatio je da se među mnogobrojnim alatom koji je u životu konstruisao i napravio nalaze i komadi koje je želeo da zadrži za sebe, ali dnevne potrebe porodice su bile prevelike da bi priuštio luksuz da stvori nešto što neće naplatiti.

Godinama mi je bilo žao što smo rodili samo Žofi. Patio sam, priznajem, ali sad znam da je tako trebalo da bude i da je to život sjajno uredio. Nisam bio u stanju da svojim poslom obezbedim uslove za kvalitetno školovanje više od jednog deteta. Istina – ciljevi su bili visoki. Otpočetka sam zamislio da je pošaljem da studira u Ameriku, nadajući se da se ovde, u Budimpeštu, neće vraćati.

U tami ispod visokog tamarisa, gotovo na uglu trga Franca Lista i Kiralji ulice, na tren je bljesnula upaljena šibica, zatim i gorionik minijaturne špiritus lampe. Kad je spustio vok, sjaj je nestao pod njim.

Ustvari, volim samo da malo podgrejem. Leti, kad je napolju ovako toplo, nije potrebno grejati duže od desetak sekundi. Inženjer progovara iz njega, pomislih.

Čak ni zimi ne grejem dugo. Ovo nije nikakvo pečenje, nazivam to podgrevanjam. Nasmejao se glasno. Oniži crnac, koji je upravo prolazio pored nas, odskočio je, kao da smo ga napali. Dobacio nam je nešto na engleskom i pokazao nam srednji prst.

Ne obazirući se, Lajoš je zatvorio dovod i plamen je nestao. Nije ga lako nabaviti, mora da se štedi, rekao je, tapšući dlanom po malenoj boci u kojoj se nalazio špiritus.

Ponudio mi je viljušku, nakon što je obrisao o rukav. Nadam se da se ne gadiš. Znaš, urednost i čistoća, baš kao i štednja, veliki životni planovi, misije, vizije, lepa budućnost – izmišljotine su onih što su nas porobili.

Gotovo mi se uneo lice: ustvari, sami smo to tražili. Niko nam nije kriv.

Prihvatio sam viljušku. Pazi samo da mi ne izgrebeš vok. Ovaj mi traje već dugo i ne bih voleo da moram da ga menjam.

Kakav paradoks, pomislio sam. Čovek živi na ulici, kao beskućnik, spava na klupama, u haustorima, na prljavom ćebetu, poseduje tek nekoliko stvarčica koje uvek nosi sa sobom u rancu osrednje veličine, a brine o tome da mu ne izgrebem vok.

Jeo je polako, pažljivo žvaćući svaki zalogaj. Žofi je u Americi, nisam je čuo već šest godina. Otkako sam izašao na ulicu, dvaput je dolazila i pokušala da me ubedi da se vratim u stan, kod žene, koja je živela od moje penzije. Posle toga – ništa.

Završili smo s večerom.

Brzo je odustala, rekao bih, primetio sam.

Žena mi je bila upornija, ali moja odluka je bila konačna. Ona je umrla otprilike godinu nakon mog izlaska iz kuće.

Recimo da mi je kvrcnulo, da sam pomislio da sam dovršio svoju životnu misiju i više me ništa nije zanimalo. Imam ovde, na ulicama, nekoliko prijatelja, iako svi više volimo da budemo sami. A, i nemamo o čemu da pričamo.

Budimpešta je tolerantna prema nama, beskućnicima.

A, tvoja penzija, zapitao sam, odlažući viljušku pored njegove, na prljavu krpu u koju je umatao sav pribor.

Nemam pojma, niti me interesuje. Možda je Žofi uzima, nakon što joj je majka umrla, iako čisto sumnjam. Verovatno je izgubljena negde u lavirintima administracije. Eto, pomažem bankama da zarade još više, nasmejao se.

Okrenuo sam glavu prema parku u kome se nalazio spomenik Francu Listu. Restorani s obe strane lepog parka su se već pozatvarali, preostala svetlost iz njih je obasjavala rastinje i tvorila mu neku vrstu oreola.

Zatim sam pogledao u Lajoša. Njegove su oči blistale iz tame u koju smo se bili zavukli. Mogao bih da se zakunem da se i njemu, na tren, iznad glave pojavio sjajni oreol.

Gledao me je, smešeći se…