Put se pretvorio u potok. Na nekim mestima smo morali da preskačemo granje. Nije bilo nikoga. Donji delovi nekih stabala ličili su na ogromne meduze, iskrivljeno korenje na spletove zmija. Imali smo osećaj da su svi ti pipci pruženi prema nama.
Divlji vetar je podizao mnoštvo kapljica hladne vode i zasipao nas.
Šuma je odjekivala metalnim vibracijama, koje su se pojačavale u našim ušima. Zaslepljivalo je i zaglušavalo to talasanje i vibriranje.
Okrenuo sam se ka njoj i glasnije nego što sam želeo, rekoh:
– Ispred nas je, siguran sam.
Izvukla je nogu iz mulja u koji je upala, uplašeno se osvrnula oko sebe. Drhtavim glasom je promucala:
– Verujem ti…
(Posećeno 111 puta, 1 danas posećeno)