(Priča je iz moje knjige “I Boris i ja i stvari o kojima se ne govori“)
Boris izađe na terasu koja je gledala na more. Morski talasi uvek su ga smirivali. Dok udarajući o obalu uzaludno pokušavaju da je nadvladaju, njemu se činilo da se život polako kruni i postaje nepodnošljiv. Radi beskrajno jednoličan, uzaludan posao koji ga ne uzbuđuje i ne čini da se kući vraća zadovoljan. Misli da zaslužuje bolje, da je život trebalo da mu bude lepši i uzbudljiviji.
Desilo mu se što i ostalima – ostao je željan. Željan slobode, lične slobode. Nedostaju mu lud provod, uzbuđenja, avanture, situacije u kojima se gubi glava, pravi seks. Maštao je o lepoticama sa duplerica, koleginicama s posla, slučajnim prolaznicama. Ponekad bi pomislio da je suština čitavog njegovog bića u želji, u strasti. Ranije, tog dana, sve je izgledalo dobro, zapanjujuće dobro. Bez i najmanjeg stresa, bez svađe i večnih, uzaludnih razgovora i prepirki.
Odluči da prošeta. Slabo osvetljena staza proteže se paralelno s plažom. Dugačka je više kilometara i veoma čista. Na svakom koraku klupa, parovi što se ljube, poneki starac tupo gleda u more.
Jedan se mladić ljutito okrenu ka njemu, zatim nastavi da grli svoju partnerku. Iskrsnu sećanje kako je jednog dana slučajno zatekao suprugu da šapuće u slušalicu telefona. Zavaljena u fotelju, opuštena i crvena u licu, kao da je lebdela. Govorila je nerazgovetno, unosila se do uha onog koji je slušao, milovala ga jezikom, prevrtala mu ušnu resicu po usnama. Nikad nije saznao ko je to bio. Bilo ga je sramota da je pita, a i mislio je da bi trebalo sama da mu objasni.
»Idem malo da prošetam«, doviknuo je.
Glasom koji ga godinama iritira, nadmoćnom intonacijom i s malo napora skrivenom dosadom, Ana mu je dobacila iz kreveta: »Nemoj dugo, znaš da ustajemo rano. Treba zauzeti mesto blizu bazena.«
Ne obazirući se, sišao je do staze. Pomisli da bi mogao u moru pokvasiti noge, možda se i okupati. Noćno kupanje, pa, to nije radio ko zna od kada. Ipak, seti se bolova u leđima, potrebe da se obriše kad izađe iz vode i – odustade. Krenuo je polako prema svetlima hotelâ čiji su se nazivi jasno videli iz daljine.
Prethodnih dana, dok je leškario u vodi, gledao ih je iz mora. Jedan mu se naročito svideo. Razmišljao je o ljudima koji tamo borave. »Odakle im lova da sve to plate«, uhvatio bi sebe da se pita. »Sigurno je nisu zaradili na pošten način.« Kad bi barem mogao da uđe i razgleda iznutra, da prođe kroz sobe i pogleda devojke koje tamo spavaju.
Zaustavio se baš pred njim. Na obali, ispred hotela, nalazi se restoran – taverna s prostim, drvenim stolicama. Obišao ga je nekoliko puta. Iz njega kamenito stepenište vodi prema hotelskoj zgradi i bazenu. Jedva je skupio hrabrosti i prošao kroz restoran, ne obazirući se na konobare krenuo je stepenicama. Prošao je pored bazena, stvarno je lep, pomisli, zatim kraj još jednog restorana, verovatno predviđenog za doručak, i obreo se ispred recepcije. Dva recepcionera ga upitno pogledaše. U tom trenutku naiđe jedna devojka i krenu prema liftovima. Osvrnu se za njom i kad su se vrata lifta otvorila, uđe i on.
»Dokle?«, upita ga ona na ruskom, pa se, zbunjena, ispravi i ponovi pitanje na engleskom.
Iskrsnuše godine školovanja u kojima je nepotrebno učio taj jezik koji nikad nije upotrebio u stvarnom životu, van škole. Knjige, padeži i gramatička lica, pismeni zadaci, ispiti. Nastavnica ruskog jezika ga je oduvek volela. Eto prilike da iskoristi svoje, do tada nepotrebno, znanje.
»Samo vi izvolite, meni se ne žuri«, reče na ruskom. Bio je iznenađen bojom svoga glasa, kao i hrabrošću da joj se obrati. Baš je zgodna, pogotovo u tom miniću. Koliko ima godina? Dvadeset, dvadeset pet? S Ruskinjama nikad nisi načisto, sve su mladolike.
U liftu je bilo blago zagušljivo, mirisalo je na so i razne parfeme. On je u majici i bermudama. Učini mu se da je zgodan, zašto ne bi mogao imati ovakvu ribu? Plava, dugačka kosa, vezana u visok rep, tipično ruski. Bledo, previše bledo lice, plave oči. Oči su joj sitne, ali zato su usne zaista izazovne. Grudi ispod majice, ni velike ni male, baš kako treba, pomisli. Nikad nije mogao da shvati muškarce koji vole velike sise. Borisu su mnogo važniji oblik, način na koji stoje i kako se ponašaju pod rukom. Voli da cela stane u šaku.
Ali stas, tu je devojka bila zaista bez mane – visoka, uskog struka i dugačkih nogu. Ispod suknje, nazirale su se tange. Obli ga crvenilo, brzo podiže pogled.
»Dobro govorite ruski. Otkuda to?«, upita lepotica.
Pažljivo birajući reči, sporo i za nijansu tiše nego što bi želeo, a da bi prikrio nesigurnost zbog akcenta i eventualnih gramatičkih grešaka, drvenim jezikom procedi: »Učio sam ga u školi dvanaest godina«, i sam iznenađen time što je čuo.
Ona se osmehnu srdačno, bljesnuše pravilni, beli zubi.
»Ja ću do šestog«, reče i pritisnu dugme.
»Ne mogu da verujem da je takva devojka sama na moru«, iscedi nekako Boris. Rojile su se i druge reči koje bi joj uputio.
»Naravno da nisam sama, tu sam s roditeljima i dečkom. Dole su na večeri«, odgovori ona hladno, spremajući se da izađe iz lifta.
Klimnuo je glavom sa razumevanjem i izašao za njom. Začuđeno ga je pogledala, ali on se osmehnu i krenu sigurnim korakom kroz hodnik. Ona pođe na istu stranu. Gledao je brojeve soba i grozničavo razmišljao šta sad da uradi. Čuo je da se zaustavila iza njega. Okrenu se i tiho reče:
»Ćao, vidimo se na bazenu.«
Ona nešto promrmlja i okrenu ključ u bravi.
Kad je pokušala da zatvori vrata, on se odjednom nađe ispred nje i udari je u lice iz sve snage. Nije stigla ni da jaukne, samo se stropoštala na pod. Uvuče je u sobu i zaključa iznutra. Pažljivo je podiže i položi na krevet. Brzo je razodenuo. Ote mu se uzdah nad mišićavim, nagim telom, preplanulim, poželjnim. Bila je u nesvesti, glave neobično okrenute na desnu stranu. Saže se i poljubi je. Dohvati je za grudi i stade da ih ljubi. Divno je mirisala. Ruka mu se začas nađe između njenih nogu. Maleni breg, sa skoro podsečenim dlačicama koje su tvorile izduženo srce.
Odjednom mu dođe da zaplače. Dve stidljive suze se otkinuše i padoše na njeno telo. Ustade. Gledao ju je nekoliko trenutaka, a zatim, ne razmišljajući, krenu prema vratima. Otključa, pažljivo pogleda na obe strane hodnika, ponovo prema lepom telu što je beživotno ležalo na krevetu. Požele, ali samo na trenutak, da se vrati i nastavi da je ljubi. Ipak ode prema liftu, siđe istim putem pored recepcije i kroz tavernu, prema moru.
Za manje od dvadeset minuta bio je ispred svog apartmana.
»Pa, dobro, gde si dosad? Znaš li ti koliko je sati? Šta si radio?«, njen je glas dopirao iz mraka.
Dok je oblačio pidžamu, otvori frižider, uze bočicu vode i ispi je naiskap. Obrtao je u ruci, razmišljajući o tome da popije i jedan konjak, ali odustade. Tiho leže pored kćeri koja je odavno zaspala.
»Ma, ništa. Prošetao sam pored mora.«
Negde iz mraka svetlucalo je ono maleno, dlakavo srce. Gledao ga je pažljivo i usredsređen, provlačeći obe šake kroz kosu. Tromog jezika, nije mogao da progovori više nijednu reč.
»Tvoja ludila se nastavljaju, uopšte ne misliš o nama. Brinula sam, nisam mogla da spavam. Nikad ne znaš na kakve manijake možeš da naletiš. ‘Ajde, spavaj, sutra moramo rano da ustanemo.«
Dok je gledao u imaginarnu tačku ispred lica, ono srce ga ispuni novim uzbuđenjem. Krutim, drvenastim pokretima, spusti noge na pod pored kreveta. Gotovo ne osećajući telo, oduzeto od snažnog uzbuđenja i osećanja poraženosti, nekako ustade. Drhtavom rukom, kroz koju su jurcali žmarci, kao i ispred očiju, otvori frižider i posegnu za konjakom.
Iz mraka je i dalje dopirao jednoličan, upozoravajući glas. Lagano, rukom koja se tresla, nasu konjak u čašu, prinese je ustima i popi. Još laganije spusti je na vrh frižidera.
Potpuno izbezumljenog pogleda, u kome nije bilo mesta ni za šta osim za maleno srce, naglo okrenu glavu prema glasu iz mraka…